Članci su u radjeni u okviru realizacije programa „Romska perspektiva“ koji se finansira iz budžeta Republike Srbije – Kancelarije za ljudska i manjinska prava, a sprovodi se u okviru programa „Unapređenje položaja Roma i Romkinja u Republici Srbiji za 2020. godinu“.
Stavovi izneti u ovim člancima predstavljaju stavove autora i njihovih saradnika, tj. ne predstavljaju nužno zvanični stav Kancelarije za ljudska i manjinska prava.
Mere i aktivnosti koje se Strategijom predlažu zasnivaju se na sledećim
načelima:
Odgovornost organa javne vlasti za ostvarivanje strateških ciljeva i
društvenu odgovornost, solidarnosti i svest o tome da je socijalna isključenost
faktički gubitak u socijalnom kapitalu države, a da proces socijalnog
osnaživanja pripadnika isključene društvene grupe znači jačanje ljudske
bezbednosti, doprinose ekonomskom rastu i unapređenju ljudskih prava. Razvijanje
društvene svesti o odgovornom odnosu građana i građanki prema socijalnom
uključivanju Roma i Romkinja isključivo zavisi od nosilaca javnih politika koji
jasnim odlukama i sprovođenjem mera kojima se suzbijaju etnička netrpeljivost i
predrasude treba da stvore povoljno društveno i pravno okruženje za socijalnu
inkluziju. Princip inkluzije koji je u osnovi strateškog pristupa unapređivanju
položaja Roma i Romkinja u našem društvu podrazumeva prilagođavanje okruženja
subjektu inkluzivne politike. Suprotno merama integracije, koje podrazumevaju da se
pripadnici „ranjive” društvene grupe inkorporiraju u postojeći socijalni sistem
ili u neki od njegovih podsistema i da se napredak ostvaruje uz minimalne sistemske
korekcije, inkluzija zahteva prilagođavanje okruženja ljudima ili grupama koji su u
stanju kulturne ili socijalne uskraćenosti, odnosno koji trpe stvarnu štetu zbog
društvene isključenosti. Inkluzija zahteva restrukturiranje društvenog okruženja,
odnosno promene koje stvaraju trajne uslove za unapređenje društvene pozicije na
kojoj se nalaze lica kojima su inkluzivne mere direktno posvećene. Međutim, za
inkluziju je bitno da se inkluzivne mere odnose na sve kojima je podrška društva
potrebna i da trajno rešenje, odnosno otklanjanje problema koji su uzrok
isključenosti, zavisi od svih. U tom smislu integrativna politika je rana
intervencija, prvi korak ka inkluziji. U proteklom periodu u javnim politikama su
razvijeni različiti modeli integracije, pa usvajanje inkluzije kao strateškog cilja
označava spremnost sistema da obezbedi različite vrste društvene i sistemske
podrške uključivanju Roma i Romkinja. Inkluzija zahteva dublje promene koje su u
socijalnom, obrazovnom i kulturnom sistemu počele i koje su zasnovane na
prilagođavanju javnih politika potrebama „ranjivih” grupa, prihvatanju različitosti
kao stanja, a ne izuzetka, prihvatanju različitih društvenih stilova i prihvatanju
činjenice da je inkluzija sveobuhvatan proces, a ne samo segment pojedinih javnih
politika. Razvijanje kapaciteta javne uprave da sprovodi usvojena strateška, ustavna
i zakonska rešenja je uslov razvoja inkluzivne prakse.
Primarni korisnici Strategije su građani i građanke romske nacionalnosti,
ali ne treba zanemariti činjenicu da se strateškim merama stvara prostor za
postepeno, ali sigurno i trajno eliminisanje društvene nejednakosti i siromaštva kao fenomena koji opterećuju politički, ekonomski, socijalni i
finansijski sistem. Pored toga, razvijanjem kapaciteta u javnom sistemu i u lokalnim
samoupravama za sprovođenje inkluzije Roma i Romkinja doprinosi se ukupnim
ljudskim, stručnim i infrastrukturnim uslovima za razvoj širih inkluzivnih javnih
politika. Siromaštvo je velika pretnja ljudskom dostojanstvu i slobodi ličnosti, a
uporište je društvene uskraćenosti pojedinaca i grupa. Ono razara sve aspekte
ljudskog života (ekonomske, socijalne, političke, kulturne) i suštinski ugrožava
ostvarivanje ljudskih prava: na život, na jednakost i nediskriminaciju, na
odgovarajući standard života, na rad i obrazovanje, na održavanje visokog standarda
fizičkog i mentalnog zdravlja. Dugotrajan nepovoljan društveni kontekst izložio je
sve građane Republike Srbije riziku od siromaštva, pri čemu su posebno ugroženi
građani romske nacionalnosti. Neophodan preduslov za uživanje svih ostalih
garantovanih ljudskih prava jeste pravo na obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu
zaštitu, adekvatne uslove stanovanja i na rad, kojima se ova Strategija posebno bavi.
Ljudska prava su univerzalna, nedeljiva, neotuđiva i međusobno povezana. Ona
pripadaju svim ljudima samim tim što su ljudska bića. Države su obavezne da preko
svojih organa, institucija i službi obezbeđuju poštovanje, ostvarivanje i punu
zaštitu, uključujući i sudsku, ljudskih prava. Među ljudskim pravima ne postoji
hijerarhija, odnosno ne postoje manje i više važna ljudska prava. Tako je i pravo na
život uslovljeno ispunjenjem drugih ljudskih prava, među kojima su i pravo na
adekvatne uslove života uključujući i adekvatne uslove stanovanja, na zdravstvenu
zaštitu i drugo. U tom kontekstu ostvarivanje prava na obrazovanje, zdravstvenu i
socijalnu zaštitu, adekvatne uslove stanovanja i na rad, kojima se ova
Strategija posebno bavi, neophodan su preduslov za uživanje svih ostalih
garantovanih ljudskih prava.
Uvažavanje dostojanstva ličnosti podrazumeva priznavanje prava ljudi da
slobodno i autonomno planiraju i osmišljavaju budućnost. Zbog toga države koje drže
do demokratskih vrednosti, slobode i ljudskih prava i koji vladavinu prava i
socijalnu pravdu dosledno sprovode u svojim političkim, ekonomskim, socijalnim i
drugim sistemima, preduzimaju mere, razvijaju i unapređuju kapacitete za
eliminisanje socijalne uskraćenosti i nejednakosti.
Učešće predstavnika romske zajednice u procesu izrade i sprovođenja
Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja preduslov je doslednog
poštovanja ljudskih prava. Taj zahtev nije formalne, već suštinske prirode jer
omogućava direktnim korisnicima strateških mera da efektivno doprinose njihovom
osmišljavanju i višegodišnjem sprovođenju i kontroli efekata i rezultata. Podela
nadležnosti između nacionalnih službi i lokalnih samouprava u vezi sa
sprovođenjem inkluzije Roma i Romkinja podrazumeva i određivanje zaduženja
Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine koji bi, pored toga što su Zakonom
utvrđene nadležnosti u vezi sa kulturnom autonomijom Roma i Romkinja (obrazovanje,
službena upotreba jezika, kultura i informisanje), trebalo da razvije kapacitete za
osmišljavanje i sprovođenje inkluzivne kulturne politike kojom se obezbeđuje
očuvanje etnokulturnog identiteta Roma i Romkinja. Pored toga, Nacionalnom savetu
romske nacionalne manjine treba proširiti ovlašćenja kako bi na odgovarajući
način razvio resurse na osnovu kojih može delotvorno da učestvuje, daje mišljenja i
predlaže promene u vezi sa sprovođenjem strateških mera. Izmene Zakona o
nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koje su Akcionim planom uz Poglavlje 23 predviđene za 2017. godinu, jedan su od osnova za proširenje nadležnosti
Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine. Istovremeno, neophodno je i
osnažiti Nacionalni savet za puno uključivanje romske zajednice na svim nivoima, kroz direktne konsultacije i slične aktivnosti. Ovakav strateški pristup
podrazumeva i neposredno učešće građana i građanki romske nacionalnosti i
organizacija civilnog društva koje zastupaju interese i zagovaraju prava Roma i
Romkinja u procesu donošenja odluka i sprovođenja mera za unapređenje njihovog
položaja. Ovakav pristup je moguće obezbediti stvaranjem otvorenog, participativnog
modela upravljanja u okviru Nacionalnog saveta. Učešće organizacija civilnog
društva je neophodno jer Nacionalni savet, kao centralizovano telo koje se na osnovu
Zakona bira isključivo na državnom nivou, nema institucionalne mogućnosti da
delotvorno učestvuje u sprovođenju i praćenju strateških mera u preko devedeset
lokalnih samouprava u kojima pripadnici romske nacionalne manjine žive u
značajnijem broju. Naročito je važno da u procesu sprovođenja i praćenja strateških
mera učestvuje što više različitih organizacija civilnog društva kako bi se
obezbedila zaštita prava dece, žena, omladine, starijih, osoba sa invaliditetom,
pripadnika LGBTI i drugih društvenih grupa koje su u posebno osetljivom položaju.
Za ostvarivanje suštinske ravnopravnosti Roma i Romkinja potrebno je da se,
pored kontinuirane institucionalne podrške njihovoj inkluziji i političke volje,
ostvari i određeni stepen društvene solidarnosti. Potrebno je da se unaprede
antidiskriminatorne politike i da se osmisli politika integrativne
multikulturalnosti i interkulturalnog dijaloga. Reč je o politikama koje bi
trebalo da se sprovode u svim delovima društva i kojima se inkluzija i građanska
ravnopravnost tretiraju kao ključni vrednosni principi. Kako bi se podstakla
društvena podrška merama inkluzije Roma i Romkinja, potrebno je da se u javnim
politikama obrazovanja, kulture i informisanja razviju programi i aktivnosti na
osnovu kojih bi se formirali pozitivniji društveni stavovi u odnosu na zaštitu
ljudskih prava, različitost i interkulturalnost. U tom procesu uloga države koja
osmišljava i usmerava javne politike od ključnog je značaja, ali nije dovoljna; zbog
toga podršku treba širiti kroz delovanje civilnog društva u kojem nisu samo
organizacije civilnog društva, već i verske zajednice, kulturna i sportska udruženja
i drugo.
Za ostvarivanje Strategije, ali i za ukupan integracioni kapacitet
izuzetno je važno na koji način društvo i institucije reaguju na afirmativne
mere kojim se Romima i Romkinjama pruža podrška da prevaziđu prepreke u vezi
sa pristupom pravima. U osnovi javnih politika kojima se to postiže su posebne
(afirmativne) mere kojima država obezbeđuje pravedniji položaj Roma i Romkinja u
društvenoj utakmici. Takvim merama se obezbeđuje pristup obrazovanju i
ravnopravnije zapošljavanje; one su i vremenski određene do momenta kada njihovo
postojanje gubi svrhu pošto se otklone uzroci zbog kojih su uvedene. Afirmativnim
merama se obezbeđuje pravedniji pristup pravima ljudima koji se, zbog dugotrajnog
uticaja nepovoljnih socijalno-ekonomskih činioca, nalaze u položaju koji je izvor
njihove nejednakosti i društvene isključenosti. Međutim, osmišljavanje i
sprovođenje afirmativnih mera u vezi sa inkluzijom Roma i Romkinja zahteva
razvijanje kapaciteta u javnoj upravi za upravljanje inkluzivnim politikama.
Potrebno je jačati kapacitete javne uprave u Republici Srbiji za sprovođenje
inkluzivnih javnih politika, jer sprovođenje pojedinih zakona i strategija ukazuje na
to da se sistem državne uprave i lokalne samouprave sporo prilagođava standardima,
zahtevima i propisima kojima se socijalno uključivanje Roma i Romkinja, ali drugih
osetljivih društvenih grupa, priznaje i obezbeđuje.
Merama i aktivnostima kojima se ostvaruju strateški ciljevi ne sme se
uticati na promene etničkog i kulturnog identiteta Roma i Romkinja. Štaviše,
javne politike kroz koje se ostvaruje Strategija bi trebalo i da su deo ukupne politike multikulturalnosti kojom se obezbeđuje očuvanje etnokulturnog identiteta
Roma i Romkinja. Potencijal kulture Roma i Romkinja, kao dela evropske i srpske
kulture, trebalo bi u postojećim pravnim i institucionalnim uslovima iskoristiti
kao sredstvo za prevazilaženje predrasuda prema Romima i Romkinjama, ali i kao
zamajac u kulturnim industrijama u interkulturalnom okruženju. Kultura je značajna
za jačanje društvenih veza i eliminisanje diskriminacije i trebalo bi da je utkana u
sve inkluzivne javne politike.
Mere kojima se štite i ostvaruju prava osoba drugačije seksualne
orijentacije i rodnog identiteta i obezbeđuje poboljšanje položaja Romkinja i
ostvarivanje rodne ravnopravnosti deo su strateškog planiranja. Romska
zajednica je zadržala patrijarhalan, tradicionalan karakter koji je ne samo prepreka
ostvarivanju prava i ravnopravnosti Romkinja i LGBTI populacije unutar romske
zajednice, već je i izvorište diskriminacije. Romkinje su često žrtve nasilja u
porodici i partnerskim odnosima, kao i trgovine ljudima, zbog neprosvećenosti i
nedostatka novca zanemaruju zdravlje, teško se zapošljavaju, rano napuštaju
školovanje i zasnivaju sopstvene porodice, a i životni vek im je kraći7. LGBTI lica
romske nacionalnosti, pored predrasuda i diskriminacije sa kojima se suočavaju zbog
svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta, imaju i problem zaštite svog
identiteta unutar romske zajednice. Zanemarivanje ovih problema u javnim
politikama kroz koje se sprovodi Strategija značajno bi umanjilo šanse za uspešnu
primenu njenih mera.
Socijalno uključivanje Roma i Romkinja se ostvaruje u lokalnoj zajednici.
Ostvarivanje prava na obrazovanje, rad, odgovarajuće stanovanje i zdravlje odnose se na
ukupno stanje ljudskih prava i društvene jednakosti (nediskriminacije) i zahteva
konkretne mere kojima se postiže merljiv napredak. Ostvarivanje takvih mera sa
nacionalnog nivoa se sprovodi uz dosta teškoća: neekonomično je i zahteva dodatne
ljudske i materijalne resurse s kojima država ne raspolaže. Racionalniji pristup je
decentralizacija poslova u vezi sa sprovođenjem politike inkluzije Roma i Romkinja,
odnosno prepuštanje većeg dela poslova i odgovornosti lokalnim samoupravama.
Lokalne samouprave raspolažu mehanizmima na osnovu kojih mogu da upravljaju i
sprovode inkluzivne javne politike, a osim toga Zakon o lokalnoj samoupravi ih
obavezuje da se staraju o ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava8. Zbog toga su
strateške mere usmerene ka pojedincu i njegovom užem i širem okruženju. Pod užim
okruženjem se misli na porodičnu, a pod širim na društvenu zajednicu u kojoj živi.
Ovakvo usmerenje strateških mera omogućava praćenje ostvarivanja prava Roma i
Romkinja i napredak u vezi sa primenom inkluzivnih politika najpre u lokalnoj
zajednici, a potom i široj zajednici. Lokalne samouprave raspolažu podacima o
broju i mogu da utvrde potrebe Roma i Romkinja na svojoj teritoriji. Na osnovu tih
podataka i informacija, lokalne samouprave mogu da unaprede instrumente i
mehanizme pomoću kojih je moguće eliminisati uzroke otežanog pristupa pravima i
strukturnog siromaštva Roma i Romkinja. S tim ciljem je potrebno da lokalne
samouprave pripremaju i usvajaju lokalne akcione planove, usklađene sa realnim
opštim i lokalnim ekonomskim i socijalnim razvojem. Takođe, neophodno je da se
obučavaju stručni timovi u lokalnoj samoupravi koji bi bili sposobni da pripreme,
sprovode i upravljaju lokalnom strategijom socijalnog uključivanja Roma i Romkinja.
Neophodno je obezbediti sredstva u lokalnim budžetima za sprovođenje socijalnog
uključivanja Roma i Romkinja i osigurati dosledno utvrđivanje odgovornosti za sprovođenje definisanih mera. Najzad, neophodno je uspostaviti koordinaciju između
nacionalnih i lokalnih instrumenata i mehanizama na osnovu kojih se sprovodi
politika socijalnog uključivanja Roma i Romkinja. Takvu koordinaciju nužno mora da
uspostavi državni organ zadužen za sprovođenje i praćenje Strategije. Organizacija
i sprovođenje poslova inkluzije Roma i Romkinja u lokalnoj zajednici moraju biti
obavezujući.