„Što u stvarnom svetu – to i u digitalnom“ – Aleksandra Živković novinar

Aleksandra Živković je novinarka, autorka emisije „Evropski horizonti“ na rusinskom, podkastu „Urbani razgovori“ na srpskom jeziku i zaljubljenica u sve novo što nam donosi moderna tehnologija.

– Koji su najčešći slučajevi digitalnog nasilja sa kojima ste se susretali? Da li nam možete navesti i neke primere iz vašeg okruženja?

Smatram da je veoma važno naglasiti da sve što spada u nasilje (verbalno, psihičko, emocionalno) u stvarnom, fizičkom svetu može samo da se prenese u digitalne kanale i tada ono postaje – digitalno nasilje . Stoga, možda ono što je najrasprostranjenije, a ni ne obraćamo možda pažnju, često jesu komentari na društvenim mrežama. Oni često mogu da budu upravo to – verbalno nasilje. Da ne spominjem preteće poruke, poruke sa seksualnom konotacijom – a to su sve samo blagi oblici do koje mere nasilje u digitalnoj sferi može da ide. Kada je u pitanju moje okruženje, to možda i jesu upravo ti komentari i, na žalost, sve prisutniji “čelendži” odnosno izazovi sa kojima se mladi susreću, a koji često imaju zastrašujuće poruke ili zahteve  – tipa: “Ja sam duh i ako ne nazoveš određeni broj ostaćeš bez noge, naudiću ti porodici…”  To odrasle osobe možda shvataju i ne obaziru se, ali ukoliko tu poruku dobije dete od 9, 10 ili 13 godina – ono može da se uplaši te uradi to što se od njega i traži. To je taj zaštrašujući moment zbog čega je važno raditi na digitalnom opismenjavanju i edukaciji svih – od male dece do odraslih ljudi.

– Iako je ova zloupotreba novijeg doba, koliko je ona opasna? Odnosno kako može da utiče na dečije ponašanje i psihu?

Digitalno nasilje je veoma opasno. Prvenstveno što mnogi smatraju “da se to dešava tamo negde na netu”. Ne, to može jako brzo da postane stvarnost. Od emocionalnog i psihičkog uticaja na dete koje je, na žalost, često sa strane, do materijalnog uticaja (na roditeljski budžet), kada roditelji i obrate pažnju.  Zamislite samo, na primer, grupu devojčica iz šestog razreda osnovne škole. One imaju grupu na fejsbuku. U toj grupi jedna devojčica otvori glasanje da li će neku drugaricu da izbace iz grupe iz bilo kod razloga (ima kovrdžavu kosu, veliki nos, štreberka je). Devojčice glasaju, a ona o kojoj se to glasanje radi čita i broji “svoju sudbinu”. Naravno da će to ostaviti uticaj na tu devojčicu. Sve to se dešava na mobilniom telefonima dece, a ne znam koliko roditelji zaista pregledaju sadržaj poruka i da li onda i utiču na ispravljanje takvog ponašanja? Naravno tu su i uvrede, “body shaming” – uvrede na račun izgleda, psovke… Sve to se dešava i kada odrasle osobe korite internet, ne samo deca. Nažalost, ima ljudi koji smatraju da “online” imaju pravo sve da kažu na način na koji im prija u datom momentu, zaboravljajući na kulturu ponašanja i izražavanja.

– Veliki procenat dece je sam zaslužan za svoje vaspitanje, jer roditelji za to nemaju vremena. Koliko je ovo veliki problem u današnjem svetu u kome se tehnologija i navike i potrebe ljudi menjaju velikom brzinom ?

Ako smo brutalno iskreni: kako dete od osam godina stigne do toga da gleda sajt sa porno filmovima? Gde su roditelji da pogledaju šta to dete radi? Gde su roditelji da opomenu dete kada ono izvređa i opsuje drugara/drugaricu na Viber grupi? Naravno da je ono veliki problem. Roditelji moraju da shvate da je fizički svet i pravila ponašanja i vaspitanja, preneseni i u digitalni. Prvo i najvažnije – i roditelji to treba da znaju i da to poštuju. Jeste, tehnologija se rapidno razvija i smatram da roditelji moraju da je prate, makar da se informišu kako određene platforme ili aplikacije funkcionišu, da bi mogli da znaju gde im je dete u digitalnoj sferi i šta tamo radi. Isto kao što nećete pustiti dete od 10 godina da stopom ide na more, ne na more, na put oko sveta – tako ga ne treba pustiti ni da lunja po digitalnom svetu.

– Kao osoba iz medija, koje savete bi ste dali deci, a koje roditeljima, kada je bezbedno korišćenje novih tehnologija u pitanju?

Roditelji da budu roditelji. Da vaspitavaju decu i edukuju je. Rade sa njom. Sa tim naravno dolazi i da se i oni sami edukuju. Moraju prvo oni da znaju kako da se ponašaju u digitalnom svetu kako bi to preneli i deci.

A savet deci: Da pripaze gde klikću, kome pišu i ko njima piše jer kada je internet u pitanju nikada ne mogu da budu sigurni ko je sa druge strane. Kao što ne pričaju sa strancima na ulici i ne uzimaju od bilo koga lizalicu, tako ne treba ni na internetu. Ako im se nešto ne sviđa: ako im neko piše ružne reči (bilo kakve), ako ih tera ili moli da urade nešto što njima nije lepo ili misle da to tako ne treba, neka se obrate nekom starijem ko im može pomoći.

 

– Koliko i kako savremene IKT (informacione komunikacione tehnologije), menjaju ponašanje, vrednosti i detinjstvo dece?

Naravno da menjaju. Sve je instant, brzo – lakše je skrolovati naslovnu stranicu na društvenoj mreži nego pročitati knjigu. Lakše je pustiti deci crtani nego igrati se sa njim i raditi na njegovom razvijanju, a čudno nam je što deca posle ne pričaju jedni sa drugima, što su nasilni, što se razočaraju u svet kada shvate da ne mogu tek tako da naprave čitav grad kao u igrici. Koliko samo utiče na pamćenje kad nam je lakše da “pitamo Gugl” nego da razmislimo?

Međutim, ne nužno samo na loše. Koliko je nama samo otvoren svet u odnosu na prošla vremena, upravo zbog interneta. Samo ga je potrebno pravilno koristiti. Tu je i formalno i neformalno znanje koje nam je na dohvat ruke samo ako ga želimo. Koliko, na primer, možemo da budemo bliži sa dragim nam ljudima koji žive na drugoj strani sveta? Koliko su nam samo dostupne mnoge različite stvari… Samo je potrebno da budemo edukovani da uzmemo sve kvalitetne stvari, a one loše da odbacimo ili, što je više moguće, umanjimo.