Ivan Sokač BRODOVI
(Izdanje Beogradske nadbiskupije, 2018.)
Iz pogovora:
Knjiga „Brodovi“ je višejezička zbirka pesama i pripovedaka. Pesme Ivana Sokača drže temperaturu životodajne radosti i kada se prevedu na ruski, engleski i nemački jezik. Prevedene na ruski pesme su svog autora nominovale za nagradu „Sergej Jesenjin“ i predstaviće ga oktobra ove godine u Moskvi, gradu njegovih poetskih uzora, kojima je kreativnom praksom veoma blizak – imažinistički.
Knjigom „Brodovi“ Ivan Sokač se utvrđuje kao pesnik majstor, pesnik širokih vidika, kao autor odgovoran prema pesničkom tekstu, koji peva snagom Međimurja, povetarcem Fruške gore, čežnjom Beograda, grožđem Toplice, utkajući svoj podvig u pletiva srpske kulture neporecivo i odano. Taj podvig prepozano je i izdavač ove knjige – Beogradska nadbiskupija koja, tako, nesebično i s ljubavlju, sa svoje strane, doprinosi cvetanju pesničke scene Srbije.
Ivan Lalović, književnik
IVAN SOKAČ (dipl.ek), rođen je u Beogradu 1975. godine. Prozni pisac, pisac kratke lirske proze i poeta. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i antologijama. Dobitnik regionalnih književnih priznanja za svoj rad, koji do 2018. godine predstavlja kroz sedam publikacija beletristike. Prevođen na više jezika.
BRODOVI
Kada zaspiš sanjaj brodove.
Oni se uvek vraćaju…
Tako se i moja duša izjutra vrati
kad oplovi „severni morski put“.
Kada zaspiš sanjaj brodove,
jer oni te silnog gneva oslobode.
Njime led razbiju pa ga, ploveći dalje,
nehajno u Marijanskim dubinama ostave,
gde se svetovi tame dotiču…
Kada zaspiš nemoj mariti gde sam.
Ja ti već kafu spremam
da se od puta odmoriš
i pokažeš mi spavaćicu od svile,
što na čaure i kokone još miriše,
i na stare dudove i duhove istočnog sunca.
Kada zaspiš uvek sanjaj brodove.
Oni se vraćaju…
Ako se jednom i ne vrate nemoj brinuti.
Ja ću te čekati na dnu okeana.
Da nimfi sluga budem i fenjer nosim
tamo gde se svetovi tame dotiču…
NA POLЈIMA
Na poljima još krvi osta
u prahu zemlje satrta
i u korenima mnogih izdanaka mladih.
Rađa se sa suncem
duh starine i postojanja večnog
u vremenu što ga nekad’ davno gradih…
Na poljima još vetar struji
i glas nosi
gde se jače čuje.
U šumu kraj humki
nebitnih i praznih,
gde potoci ostaju da bruje…
ABADŽIJA
Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva.
Da te pod njom niko ne spazi, ne vidi…
A od oblaka načinim somot,
pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi.
Onda ga izvezem srmom
sa jezera umivenog
vilinim suzama.
U mračnoj šumi skrivenog…
Od pesame ću srebrn lanac
da ti ispevam,
a od njiva da ti postelju spremin.
Od suvih šljiva melem
na vlažne usne da ti stavim,
pa iz korena divljeg ljiljana
vodu zahvatim,
da ti žednu dušu napojim.
Protkaću od kose tvoje
po sebi ko gajtan niti od svile.
Ko’ na fermenu mojem
nekad što su bile.
Pa te za ruku uhvatim
i odvedem u prošlost, daleko.
Da vidiš koga sve ima tamo,
da znaš da i dalje postoji neko.
OD RANA
Lažna cesto, nevesto. I pseto…
Svi troje smo umorni od rana.
Oči sluge tamnih četinara.
Teških dana, naravi i jarma.
Crvene mi stope poput nara,
pa kad gazim trag za sobom vodim.
Misli moje i svakakve slutnje
da obesim sužnje i uporne.
Lakše bi mi da koračam bilo,
ne bi mi se ni jelo ni snilo.
Pa bi pseto ispred mene išlo,
ko do sada ni treslo ni krilo.
NOĆ
San svladala noć.
Molitva niz ruku odluta nekamo.
Na prozorima okovi od kapi, dremaju.
Samo mi još oči budne.
Snevaju…
I sene zamiru.
Tame svaki odsjaj prahom ugruvaju.
A oluje treptaj ne dopire.
Jer oči mi još budne.
Čuvaju…
Dahovi šum stvore.
A crnilo ih guta, upija.
Ućutkuju se, sve tiši u znoju…
Samo mi još oči sanjive.
U stroju…