Članci su u radjeni u okviru realizacije programa „Romska perspektiva“ koji se finansira iz budžeta Republike Srbije – Kancelarije za ljudska i manjinska prava, a sprovodi se u okviru programa „Unapređenje položaja Roma i Romkinja u Republici Srbiji za 2020. godinu“.
Stavovi izneti u ovim člancima predstavljaju stavove autora i njihovih saradnika, tj. ne predstavljaju nužno zvanični stav Kancelarije za ljudska i manjinska prava.
Sistem Ujedinjenih nacija (UN) za zaštitu ljudskih prava se sastoji od
nekoliko mehanizama. Paktovi i Konvencije, koji čine osnovni korpus međunarodnog
prava, i Ugovorna tela koja prate sprovođenje ovih dokumenata su jedan od mehanizama.
Univerzalni periodični pregled Saveta UN za ljudska prava i rad specijalnih
procedura istog saveta su preostala dva mehanizma.
Sprovođenje dole navedenih instrumenata UN o ljudskim pravima prate
Komiteti UN koji u konstruktivnom dijalogu sa državama članicama daju ciljane
preporuke vezane za unapređenje stanja ljudskih prava u državi9. Slične preporuke
daju i drugi mehanizmi UN, odnosno Savet UN za ljudska prava kroz Univerzalni
periodični pregled10, kao i tzv. Specijalne procedure Saveta UN za ljudska prava
među kojima su Specijalni izvestitelji i Radne grupe.
Mere definisane Strategijom, kao i akcionim planovima koji će uslediti,
treba da budu usklađene sa preporukama koje su Republici Srbiji pružili ovi
mehanizmi. Novembra 2014. godine Vlada je donela odluku o konstituisanju Saveta za
praćenje primene preporuka mehanizama UN za ljudska prava11, čija je konstitutivna
sednica održana u martu 2015. godine.
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948) obavezuje države da
poštuju, štite i ispunjavaju ljudska prava. Član 22. Univerzalne deklaracije utvrđuje
da: „Svako, kao pripadnik društva, ima pravo na socijalnu sigurnost i pravo da
ostvaruje ekonomska, socijalna i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za
slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i međunarodne saradnje, a u skladu s
organizacijom i sredstvima svake države”. Član 25. garantuje da: „Svako ima pravo na
životni standard koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice,
uključujući hranu, odeću, stambeni smeštaj, lekarsku negu i potrebne socijalne
službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, invalidnosti,
udovištva, starosti ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled
okolnosti nezavisnih od njegove volje”.
Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966) garantuje svima pravo na adekvatan životni standard (11), kao i pravo na rad i na osnovu rada (članovi 6-8), socijalno osiguranje (9), zaštitu porodici i deci (10),
obrazovanje (13), itd. Ovaj pakt predviđa i obavezu država da se staraju o punom
ispunjenju ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava i to tako što će preduzimati
korake, samostalno ili kroz međunarodnu saradnju, u skladu sa raspoloživim
sredstvima, a sa ciljem da se postepeno (progresivno) postigne puno uživanje svih
garantovanih prava za sve. U kontekstu ove Strategije svi koraci ka punom ispunjenju
prava se definišu kao posebne strateške mere.
Međutim, obaveza progresivne realizacije ne ukida obavezu države da određeni
minimalan sadržaj ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava učini dostupnim odmah
i bez odlaganja. Ovaj minimalan sadržaj definiše Komitet UN za ekonomska,
socijalna i kulturna prava u svojim Opštim komentarima13. Od posebnog značaja su i
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966), Milenijumski ciljevi
razvoja Ujedinjenih nacija (2000), Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa
invaliditetom (2008) i Revidirana evropska socijalna povelja (1999).
Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (1965)14 je
višestruko važna za kreiranje afirmativnih mera (član 1, stav 4; član 2, tačka 2),
razvijanje desegregativne prakse (član 3), ostvarivanje ljudskih prava bez bilo kakve
rasne, nacionalne ili etničke diskriminacije (član 5), dosledne borbe protiv svih
oblika diskriminacije (član 7), a jednak značaj imaju i Konvencija o ukidanju svih
oblika diskriminacije žena15 (1979) i Fakultativni protokol koji je 1999. godine
donet uz ovaj dokument, jer se njima obezbeđuje sprovođenje mera koje garantuju
suštinsku ravnopravnost žene u svim oblastima života. Važno je navesti i
Deklaraciju UN o suzbijanju nasilja nad ženama (1993) i Konvenciju Saveta Evrope o
sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (2011).
Konvencija o pravima deteta16 (1989) i Fakultativni protokol o prodaji
dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji uz Konvenciju o pravima deteta
(2000) štite najbolji interes deteta i veoma su važan osnov za obrazovanje dece i
mladih, ali i prava koja im garantuju punu socijalnu zaštitu i sigurnost. Od posebne
važnosti su i Konvencija Međunarodne organizacije rada br. 182 o najgorim oblicima
dečjeg rada (1999), Preporuka Međunarodne organizacije rada br. 190 o zabrani i
hitnoj akciji za ukidanje najgorih oblika dečjeg rada (1999) i Konvencija Saveta
Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja
(2007).
Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih ili
jezičkih manjina (1992) u skladu sa članom 27. Međunarodnog pakta o građanskim i
političkim pravima proširuje zaštitu i ostvarivanje prava pripadnika
nacionalnih manjina u smislu da individualno ili u zajednici sa drugima, privatno
i javno, čuvaju svoj kulturni, nacionalni, etnički, verski i jezički identitet.
Deklaracijom su utvrđene obaveze koje države preduzimaju kako bi obezbedile
ostvarivanje pomenutih prava bez bilo kakve diskriminacije po ličnoj osnovi.