Ismet Jašarević
Izvršni direktor Centra za afirmaciju i integraciju Roma-CAIR
Pesnik, violinista, profesor romskog jezika sa elementima nacionalne kulture u školi za osnovno i srednje obrazovanje sa domom učenika „Milan Petrović“- Novi Sad
Član IRU komisje ( svetska organizacija Rroma ) za jezik i jezička prava
Doktorand romske lingvistike Evropskog Centra za mir i razvoj Ujedinjenih Nacija
Uvod za nastavnike
I. Jašarević: Termini kao što su Cigani, Romi, Sinti, Manuši i Hitano se danas mogu čuti sve češće – u većini slučajeva koriste se kao sinonimi, u skladu sa nahođenjem govornika – a ipak su i romski i neromski nastavnici danas, tek nešto bolje informisani nego njihovi prethodnici o tome, na koga se ovi termini u stvari odnose. I premda u učionici može biti dece koja potiču iz pomenutih zajednica, informacije koje nastavnici mogu prikupiti od njih teško da će im biti dovoljne da zadovolje sopstvenu radoznalost ili da ih osposobe da odgovore na pitanja drugih učenika.
Ovakva situacija podstakla je Savet Evrope da fondaciji Romani Baxt Međunarodne unije Roma da odobrenje za ovaj priručnik. Njegov glavni cilj je; da se učenicima omogući, preko njihovih nastavnika, da bolje razumeju zajednicu koja je prisutna na tlu Evrope oko 700 godina i koja je dala značajan doprinos životu na ovom kontinentu, i to ne samo u pogledu kulture i kreativnosti, već i po pitanju ekonomskog i intelektualnog života. Polazeći od toga da je povećana uzajamna svest između zajednica osnovni preduslov za uzajamno poštovanje i za društvenu usklađenost, od presudnog je značaja ukloniti stereotipe i „misterije“ kako bi se omogućilo bolje razumevanje sa obe strane. Ovo nastojanje je očigledno već dugo prisutno, ali se mora početi sa decom i mladim ljudima koji će sutra postati odrasli ljudi, jer odrasli uvek pokazuju veće interesovanje (i spremniji su da izraze naklonost) za pitanja sa kojima vezuju pozitivne asocijacije iz detinjstva ili mladosti. Takav je i osnovni koncept ove publikacije koja jedino zbog . finasijskih nedostataka još uvek nije odđtampana.Takođe, istraživanje pojma „Cigani“ nudi drugačiju perspektivu i baca novu svetlost na određene sisteme klasifikacije i pitanja koja utiču na živote običnih Evropljana.
Ta evropska dimenzija je ovde očigledna, i to ne samo zato što zajednice poznate pod imenom „Cigani“ žive širom ovog kontinenta, a i svuda van njega, već i zbog toga što su oni tradicionalno prezrivi prema načinu na koji države dele mesta na kojima ljudi žive – mislim na državne granice. Ovde bi se trebalo podsetiti ideje Gintera Grasa „da su Romi ono što svi mi ostali želimo da postanemo: pravi Evropljani“. I u stvari, njihova široka geografska rasprostranjenost-što predstavlja vekovni odraz evropskog identiteta ravnodušnog prema granicama–predočava mešovitost koja se povezuje sa kretanjima stanovništva u Evropi. Svako može da prepozna koliko je važno da mladi ljudi odrastaju naviknuti na ovu dinamičku koncepciju Evrope. Sasvim jasno, predložena rešenja za nepostojanje romske teritorije biće indikator toga kako se činovništvo bori sa postepenom deteritorijalizacijom tradicionalnih nacija koje Evropu smatraju teritorijom slobode. Zbog toga u ovom veoma praktičnom pitanju tretman Cigana odražava stepen demokratije u zemljama o kojima govorimo, što je veoma rečito dočarao Federiko Garsija Lorka, rekavši da „zemlja bez Cigana nije slobodna zemlja.“
Novinar Kulture juga; Danas je od ključnog značaja analizirati uzrok nedostatka razumevanja koje je dovelo do toga da skoro dve trećine evropskih Roma bude isključeno iz društva. Da li je na njih bačena kletva?
Ismet.J: Ne, jer su se Romi svuda uspešno integrisali u društvo i razvijaju se bez odricanja svog nasleđa, osim u dva slučaja: kada su marginalizovani okrutnom ksenofobijom i kada se problem ove marginalizacije rešava samo putem mera socijalne politike – uskraćujući im na taj način mogućnost aktivne i odgovorne uloge u društvenom životu. U oba slučaja u igri su ukorenjeni stereotipi: oni koje imaju prestupnici i oni koje imaju žrtve. U današnje vreme počinje da preovladava jedna nova pogrešna procena: redukcionistički, uskogrud i ograničen stav sažaljevanja Roma jer se ne uklapaju u unapred pripremljen kalup utalitarističkog, ka profitu orijentisanog i monotonog života koga je nametnulo savremeno urbano tehnokratsko društvo srednje klase. Dovoljno je tačno ako kažemo da romska društva predstavljaju ozbiljan „nedostatak“, preciznije rečeno njihova nekonvencionalnost, sreća i tradicionalne vrednosti koje se ne zasnivaju na gramzivosti, kao i činjenica da se i bez toga razvijaju, a uprkos rastućem broju Roma koji postaju podložni čarima trošenja zarad njega samog, kao i zavisnost koje ono donosi. Poruka Federika Garsija Lorke, koja je odjekivala u rečima mnogih velikih evropskih mislilaca, jeste da se dimenzija poezije romske kulture i njihova sposobnost da pronađu neočekivana rešenja, neće više smatrati preprekom za napredak već da će, sasvim suprotno, predstavljati ključni deo u izgradnji bilo kog istinski ljudskog društva.
Postoji još jedna veoma važna činjenica koju treba imati u vidu – masovnu ravnodušnost prema Romima od strane većinskog stanovništa, koje je sve više opterećeno svakodnevnim brigama i velikim izazovima. Ipak, ova populacija sve deli, ne shvatajući da je pomenuta činjenica u stvari niz negativnih neizraženih stereotipa, koji se prenose u porodici, komšiluku ili pojedinim tekstovima. Ove stereotipe povremeno ponovo ožive mediji i različiti politički predstavnici. U kontekstu mira ovo se može zanemariti, ali u vreme krize, bilo da je ona lokalna, nacionalna ili međunarodna, posledice postupaka pokrenutih ovim stereotipima su strahovite. Dakle, od ključne je važnosti sprečiti ovakve efekte kroz odgovarajuće obrazovanje usmereno u pravo vreme ka mladim ljudima, i konačno se suočiti sa ovim latentnim stereotipima.
Novinar Kulture juga: Koliko obrazovnih modula ima Vaš priručnik i na koji način se mogu realizovati časovi i šta priručnik obuhvata u okviru romskog jezika i kulture?
Ovaj priručnik obuhvata dvadeset modula koji se međusobno značajno razlikuju po dužini. Svaki modul počinje relativno kratkim razgovorom između grupe mladih ljudi i jedne misteriozne ličnosti po imenu čika Nuzi, pre nego što se na bolje stukturisan način pređe na definicije glavnih termina i informacije o istorijskim, sociološkim i lingvističkim pitanjima koja se neizbežno pojavljuju. Određen broj tema je takođe osmišljen i za dalje istraživanje u jeziku, istoriji, geografiji i drugim predmetima za koje su ove teme odgovarajuće. U slučajevima kada se o određenoj temi (prvenstveno istoriji) mogu lako naći informacije u bibliotekama ili knjižarama, odgovarajući moduli nude samo opšte smernice, dodatne informacije o aspektima koji se obično zapostavljaju i predloge za poređenja sa drugim zajednicama. Nasuprot njima, moduli koji se bave pitanjima kao što su identitet ili jezik, koja nisu dovoljno obrađena u popularnim delima, pokušavaju da nadomeste praznine u znanju. Dodatne informacije i hiperlinkovi mogu se pronaći na adresi www. inalco.fr. / www.cair.sr i www.red-rrom.fr
Niz praktičnih zadataka, koje učenici treba da urade individualno ili još bolje u malim grupama, mogu se koristiti za pripremu diskusije ili poslužiti kao osnova za nju. Većina zadataka obuhvata komparativno istraživanje u objavljenim delima ili ne previše opsežna istraživanja koja treba sprovesti na lokalnom nivou ili među „Ciganima“. Neka od ovih istraživanja mogu se zasnivati na kontaktima koje su učenici uspostavili na nivou cele Evrope preko porodice, prijatelja ili poznanika sa kojima se dopisuju: ovde je cilj prikupiti osnovne informacije o Romima u različitim zemljama Evrope putem korespodencije – ne gubeći iz vida da ovako prikupljene informacije nisu ništa merodavnije od onih prikupljenih u susedstvu, odnosno na lokalnom nivou. Zadaci – od kojih su neki u formi igranja uloga – direktno su povezani sa modulima koje ilustruju, premda mogu biti adaptirani od strane nastavnika ili korišćeni sa drugim modulima. Svaki od prvih dvanaest modula završava se nizom pitanja sa ponuđenim odgovorima, da bi se proverilo i utvrdilo ono što su đaci odnosno slušaoci predavanja naučili. Međutim, od 13. do 20. modula, gde su i sadržaj i ton više okrenuti razmišljanju nego prikupljanju informacija, takva pitanja su izostavljena. Ipak, ovi moduli su dopunjeni aktivnostima poput onih koje su predložene u priručniku za nastavnike Svi različiti, svi jednaki Saveta Evrope, koji je objavljen 1995. godine pod vođstvom Ruia Gomesa. Neke od ovih aktivnosti igranja uloga lako se mogu prilagoditi. Na primer, aktivnost „U našem bloku“ (str.92) može se promeniti u aktivnost „Romski skvoteri u susedstvu“ a likovi mogu postati (recimo) mladi Rom, (stariji) vođa neke grupe Roma, mladi student ekonomije koji živi u susedstvu, stariji par hipika, opštinski službenik koji je uvek spreman da pomogne Romima, volonter iz udruženja za zaštitu ljudskih prava, nezaposleni sused i investicioni bankar u penziji. Ova aktivnost se može učiniti zanimljivijom ako se od učesnika zahteva da, u određenim segmentima, glume suprotno od onog što se tradicionalno očekuje od njihovih likova. Većina aktivnosti u ovom priručniku za nastavnike može se koristiti kao deo programa, kao i one koje su predstavljene u „Priručniku za edukaciju mladih o ljudskim pravima“ (Savet Evrope, Strazbur, 2003).
Tematski moduli mogu se koristiti odvojeno ili kombinovano i bilo kojim redosledom. Zbog toga bi nastavnici trebalo da počnu sa upoređivanjem što većeg broja informacija iz priručnika kao celine, pre nego što osmisle „sadržaj“ za svaku posebnu grupu učenika, koga treba prilagoditi njihovoj iskazanoj radoznalosti, razumevanju i njihovim sposobnostima za analizu. Kako bi rad sa učenicima bio što efikasniji, najbolje je koristiti module u toku dužeg vremenskog perioda (moguće je i nekoliko godina), sa učenicima koji se međusobno poznaju, ali moduli se mogu koristiti i pojedinačno u nekom kratkom vremenskom okviru. Imajući ovo u vidu, moduli su kreirani tako da su manje-više svaki za sebe. Tekstovi su takođe jednako pogodni za rad sa grupama mladih Roma i za mešovite grupe. Svi citirani primeri i anegdote su autentični.
I konačno, u priručniku se nalaze i ilustracije koje će pomoći pri uvođenju različitih tema, a sve verzije priručnika (na svim jezicima koji su zainteresovni za priručnik) sadrže odnosno u kooperativnoj sradnji sadržaće odabranu literaturu za dodatno istraživanje i učenje.
Novinar Kulture juga: Na kraju vašeg uvoda u priručnik „romski jezik i kutura” za romske i neromske nastavnike šta biste preporučli između ostalog našim građanima Leskovca.
I. Jašarević: Kao romski nastavnik i kao direktor centra za firmaciju i integaciju Roma, u skladu sa statutom našeg udruženja čiji je jedan od glavnih ciljeva afirmacija i integracija Roma i senzibilizacija društvene sredine prema Romima, pročitaću Vam : Odlomak iz predgovora teksta Leha Mruza (Varšava, 1992) „Poreklo Cigana i njihove kulture“ .
”Cigani se ne ističu posebno kao tema kojom se bave i koju istražuju etnografi, istoričari i stručnjaci srodnih disciplina. Bez obzira na to, broj knjiga o Ciganima objavljenih tokom decenija jasno ukazuje na to da su se autori ipak ovom temom bavili prilično često, iako dela o kojima govorimo sadrže izuzetno veliki procenat grešaka, pojednostavljenih ocena, neosnovanih tumačenja, porvšnih informacija i, može se reći, usiljenih besmislica. Tek poslednjih nekoliko godina etnolozi i profesionalni istoričari počeli su da se usredsređuju na ”Cigane”/Rome, njihovo poreklo i kulturu. I premda je objavljen određen broj originalnih studija i analiza, većina ovih publikacija nastavlja da se vraća na mišljenja koja je izražavao ovaj ili onaj autor pre mnogo vremena – a u nekim slučajevima čak veoma davno. Ova kritika se očigledno može uputiti na račun etnografskih studija, iako istoričari ipak u ovom slučaju snose veću odgovornost. Tako možemo videti da se određene ideje dosledno ponavljaju već više od 100 godina, i to ne samo od strane amatera ili autora koji pokazuju samo sporadično interesovanje za ”Cigane”,/Rome već i u stručnim publikacijama o ovoj temi. Ono što vidimo nisu samo tumačenja koja odstupaju od realnosti, već zapravo osnovne greške kako na nivou detalja, tako i u vezi najosnovnijih i opštih pitanja.
Stavovi prema Ciganima osciliraju između dva ekstrema, fascinacije i odbojnosti, na način koji je ponekad neobjašnjiv, jer generalno predstavlja suočavanje sa poteškoćama staromodnog načina razmišljanja u korist jednog perceptivnog pristupa. „Ciganin“ se prikazuje ili kao mladalački simbol slobode, zgodna lenčuga ili pak kao neprivlačna baraba, sumnjiva ličnost vična magiji ili ljubitelj mračnih veština, sa prizvukom divljeg i melanholičnog.
I zaista bi moglo izgledati da je na mišljenje mnogih autora bačena senka stavom koji je posebno ubedljivo izrazio jedan Rom iz Slovačke: „Za ne-Rome, Rom je ljudsko biće samo na distanci; čim se približi za njih postaje samo Ciganin i ništa više.“
Novinar Kulture juga: Šta bi ste nam rekli o vašem bogatom pedgoškom iskustvu u vezi obrazovanja i obuka Roma u Evropi, na nivou držaava i na loklnom nivou u opštinama sa većim brojem romske popuacije.
I- Jašarević: Što se tiče obrazovanja i obuke Roma u Evropi, inkluzije i integracije Roma u društvo problem je gorući jer zavisi pre svega od integracije Roma u sistem obrazovanja kako kod nas u Srbii tako u svim državama Evrope.
Romi se nalaze u začaranom krugu siromaštva jer su isključeni iz društvene podele rada usled nedostatka obrazovanja, a nisu obrazovani usled nedostatka osnovnih preduslova za pristup redovnom obrazovanju. Očigledno je da početni korak na društvenoj lestvici (na primer nalaženjem stalnog zaposlenja) zavisi od zakona o obaveznom osnovnom obrazovanju, odnosno o osmogodišnjem ili srednjoškoslkom obrazovanju. Ali većina Roma nema to osnovno obrazovanje, delimično zbog materijalnih okolnosti u kojima žive, ali delom i zbog nemotivisanosti roditelja za školovanje svoje dece jer ne vide ili su prestali da gledaju – školu kao sredstvo za napredovanje u društvu.
Tačno je da škole svojom učenicima pružaju sve manje obrazovanja, što je odraz moralnih promena do kojih je u društvu došlo, a u slučaju Roma ovaj problem je praćen i činjenicom da državno obrazovanje nije nužno u skladu sa kulturom koju oni žele da prenesu sledećoj generaciji. U pogledu zaposlenja, odnosno zarađivanja za život, državne škole su bukvalno nemoćne – posebno u okolnostima velike nezaposlenosti – da obezbede romskoj deci obuku koja im je potrebna da bi se uključili na tržište rada. Ovakvo stanje stvari, koje je proisteklo iz isključenosti Roma iz sistema obrazovanja i obuke, predstavlja i mehanizam za njihovu isključenost u budućnosti neprekidnim odsustvom integracije u društvo i zajednicu. U stvari, možemo biti sigurni da će kao rezultat stalne isključenosti romske dece iz redovnog obrazovanja, buduće generacije nastaviti da odrastaju nepismene i na taj način biti u zaostatku u pogledu integracije u savremene društvene tokove – efikasno opravdavajući i namećući negativan stereotip o našem narodu.
Opšte je poznato – a sociološka istraživanja nastavljaju da potvrđuju ovu činjenicu – da su u većini zemalja Romi na najnižem stupnju društvene lestvice. I ne samo da je to posledica jednog istorijskog procesa, već se i jasno ogleda u socijalnim efektima izrazito lošeg položaja (nezaposlenost, nasilje, itd.). Neophodno je da, ako poredimo socijalne efekte ovakvog lošeg položaja Roma sa ostatkom populacije, poređenje izvršimo u odnosu na druge etničke grupe koje žive u sličnim lošim društvenim uslovima, a ne sa većinskim stanovništvom kao celinom. U suprotnom bi svaki zaključak koji donesemo verovatno bio nepouzdan i nepravedan. Rasistički pristup globalnog poređenja romske populacije sa opštom populacijom generalno – ili pak sa povlašćenim delom stanovništva ili idealnim modelom jednog građanina – mnogi sociolozi ne dovode u pitanje, čak ni oni koji imaju dobre namere ali ne poznaju mehanizam koji u ovom slučaju funkcioniše. U suprotnom, kada se istraživanje sprovede u svim slojevima društva, dolazi se do značajno drugačijih rezultata. Na primer, istraživanje koje je sproveo Institut za kriminologiju u Zagrebu između 1980. i 1990. godine pokazalo je da se od osam etničkih grupa čiji je društveni položaj sličan položaju Roma, Romi nalaze na trećem mestu u pogledu kriminala, a na drugom mestu kada je reč o težim krivičnim delima.
Ova zapažanja su posebno tačna kada se uzme u obzir situacija Roma u pogledu obrazovanja. Poznato je da visok procenat mladih Roma ne završi čak ni osnovnu školu, koja je obavezna. Ali ni ovaj procenat se ne može porediti – bar ne pošteno – sa procentom u populaciji kao celini: treba izvršiti poređenje sa grupama koje su na istom stupnju društvene lestvice. Sa druge strane, postoji još jedan faktor koji utiče na obrazovanje Roma, a zasniva se na politici vlasti nekih zemalja. Reč je o praksi da se romska deca upućuju u specijalne škole (na primer škole za decu koja imaju poteškoće u učenju), sa svim njenim poznatim posledicama. Treba naglasiti da ovu potpuno neprihvatljivu situaciju – koja je nažalost prisutna u Bugarskoj u poslednjih nekoliko godina – nisu tražili sami Romi, već je ona rezultat specifičnih odluka zvanične politike.
Uopšteno govoreći, nezamislivo je prepustiti rešavanje ovih problema vremenu i slučaju.
Sledeći važan faktor koji nastavlja da sprečava školovanje romske dece i da podstiče apatiju i nekooperativnost njihovih porodica jeste odsustvo obrazovanja na romskom jeziku. Ovakva situacija je i dalje prisutna, uprkos činjenici da danas postoje nastavni materijali – gramatika romskog jezika; bukvar na Common Rromani alphabet sa priručnikom za nastavnike na skoro dvadeset jezika; knjige za decu (iz Rukun serije); i rečnici romskog jezika. Neke publikacije se nalaze u pripremi, uključujući knjige i poseban rečnik za srednju školu sa 6000 reči. Zato se moramo zapitati zašto časovi romskog jezika nisu uključeni u nastavne programe osnovnih škola u različitim zemljama, čak ni kao fakultativni predmeti? Smatramo da bi bilo veoma korisno, svuda gde je romski još uvek živ jezik, uvesti ga u osnovnu školu uporedo sa većinskim jezikom. Romski bi bio uveden usmeno na lokalnom dijalektu, a zatim bi deca učila da pišu svoj dijalekt na pismu Common Rromani (romski zajednički jezik), da bi na kraju učila Common Rromani kao takav, sa ciljem da se podstiče razmena i komunikacija sa govornicima svih ostalih dijalekata. Ovakav pristup bi takođe poboljšao savladavanje većinskog jezika od strane dece, jer bi preovladavao duh uzajamnog poštovanja. Ne bi bilo u pitanju učenje dece nečemu što već znaju (kolokvijalni govorni romski u nekom dijalekatskom obliku), već nadgradnja te osnove koja će ih osposobiti da, sa jedne strane ovladaju zajedničkim romskim jezikom (Common Rromani), koji predstavlja jezik evropske civilizacije srodan prestižnom sanksritu ali i jezik romskog identiteta, a sa druge strane da steknu jednak nivo kompetencija u većinskom jeziku, što je takođe ključni element u identitetu svakog Roma.
U ovom kontekstu, pozdravljamo napore rumunskog Ministarstva prosvete čiji pilot projekti, koji se poslednjih nekoliko godina sprovode pod vođstvom profesora dr. Sarău, odslikavaju ideje koje predlažemo. Nadamo se da će ovi pokušaji uspešno biti nastavljeni. Ovde ponovo treba naglasiti važnost saradnje sa roditeljima. I dok većina roditelja pozdravlja uvođenje obrazovanja na romskom jeziku, posebno u zemljama gde se manjinska prava tradicionalno poštuju, neki ga i dalje dovode u pitanje, objašnjavajući svoj stav na sledeći način: „Naša deca već govore romski jezik u kući. Šta će još naučiti u školi?“ Vlade nekih zemalja koriste ovakve stavove pojedinih roditelja da bi opravdale svoj neuspeh u uvođenju romskog jezika u škole, ali po toj logici srpski jezik ne bi trebalo predavati srpskoj deci, mađarski jezik mađarskoj ili grčki jezik grčkoj deci. Činjenica je da reči i ideje koje se uče u školi dopunjuju one koje se uče u kući. Da bi neko bio obrazovan mora imati oba elementa. Iz tog razloga učenje romskog jezika mora se odvijati uporedo sa usvajanjem elemenata romske kulture i proučavanjem književnosti, u kontekstu poštovanja i dostojanstva koje će učenicima pružiti mogućnost da bolje shvate kako se Romi uklapaju u evropsku civilizaciju. Poznato je da acculturation –akulturacija protiv koje bi jedan ovakav program bio veoma moćno oružje – vodi ka dehumanizaciji, sa društvenim posledicama koje su očigledne.
Uvođenje predškolske nastave za romsku decu u skladu sa prethodno pomenutim principima (počevši od maternjeg romskog jezika i uz postepeno uvođenje većinskog jezika) bio bi značajan korak ka boljem prihvatanju obrazovanja na romskom jeziku i ohrabrenje ka pozitivnijem pristupu obrazovanju uopšte od strane učenika i njihovih porodica.
Svi mi, i Romi i ne-Romi, odgovorni smo za odgovorajuću socijalizaciju romske dece. Učenje maternjeg jezika od ranog detinjstva je pravo svakog deteta i deo procesa socijalizacije. Kao što smo već istakli, ovo pravo se bez problema može ostvarivati, budući da postoje svi obrazovni preduslovi. Zbog toga imamo pravo da tražimo uvođenje časova predškolske nastave i u osnovnoj školi, kao prvi korak ka obrazovanju na romskom jeziku na najvišem nivou. Istovremeno, posebnu pažnju treba posvetiti – i u Rumuniji postoje odredbe koje se odnose na ovo pitanje – obrazovanju nastavnog kadra u visokoškolskim ustanovama, kako bi se izbegla situacija koja se može sresti u nekim školama, gde nedostatak kvalifikovanog kadra dovodi do toga da ovaj program predstavlja samo zanimljivu ideju. Naravno, sve ovo mora se ostvarivati postepeno, ali je važno ne zameniti postepen, metodički pristup lenjošću, inercijom, izbegavanjem, nedostatkom uverenja ili pak popustljivošću.
Bez obzira da li je reč usvajanju maternjeg jezika ili jezika društva u širem smislu, nastavnici treba da se ophode prema romskoj deci na način koji se zasniva na onome što osoba jeste pre nego na onome što on ili ona ima. To je ključna komponenta obrazovanja deteta i ne odslikava samo klasičnu filozofiju – iako često dođe do previda – već i romsku filozofiju deljenja i uzajamne podrške, tradicionalno odbacivanje nasleđenog bogatstva, itd.
Treba takođe razviti odgovarajući sistem za motivisanje dece za učenje. Romske zajednice moraju da se suoče sa veoma teškim uslovima života i ova činjenica predstavlja važan faktor u obrazovanju njihove dece; ipak ne smemo da dozvolimo da ti uslovi upravljaju našom percepcijom života ovih zajednica, jer bismo u tom slučaju stigli do logike (na račun koje su u ovom tekstu upućene kritike) da se romska deca šalju u „specijalne“ škole. Ovaj aspekt problema još uvek zahteva dosta proučavanja na tlu čitavog evropskog kontinenta.
Da bi ceo ovaj proces bio zaokružen, potrebno je da se ne-romska deca upoznaju sa istorijom, kulturom i književnošću njihovih romskih sugrađana; ovo je zaista sine quā non jednog pravog inter-kulturalnog obrazovanja koje će doprineti razvoju istinskog evropskog društva. Duboko smo uvereni da će priznavanje nacionalnog romskog identiteta u obrazovanju na ovaj način, praćeno našim širim priznavanjem kao nacionalne manjine širom zemalja Saveta Evrope, pomoći će da naši trenutni problemi ne dovedu do neke vrste užasne, nasilne marginalizacije. Širom sveta ima mnogo primera ovakve marginalizacije, od pojedinih američkih zemalja do južne Afrike i jugoistočne Azije. Otvaranje mogućnosti za dijalog ravnopravnih značajno će doprineti ostvarivanju pravde i samim tim stabilnosti i društvenom skladu na našem kontinentu.
Novinar Kulture juga: Šta je ono što vi smatrate da bi vaše mlađe kolege kao predmetni nastavnici romskog jezika sa elementima nacionalne kulture trebali da imaju u obzir prilikom planiranja nastavnog plana i programa u prvom ili drugom stupnju osnovnoškolkog obrazovanja?
Ismet Jašarević: Kada je u pitanju pedagoška praksa u negovanju ili savladavanju novih znanja o romskom jeziku i prenosu znanja učenicima i njihovim roditeljima je; da naši učitelji, nastavnici vaspitači na romskom jeziku, pedagoški asistenti u skladu sa svojom vokacijom, budu svetlo svojim učenicima i da učeči zajedno sa njima, nauče pre svega svoju abeceedu –fonetiku i pravopis, kao što to rade svi nastavnici i učenici maternjeg jezika kako u manjinskoj tako u većinskoj populaciji. U pitanju je zajedničko pisanje romskog jezika od 1990. godine.
ZAJEDNIČKO PISANJE ROMSKOG JEZIKA –VARŠAVA 1990.
Aprila 1990 godine 4. svetski kongres Roma, prvi po raspadu „Narodnih demokratija „(Istočni blok), okupio je preko 300 učesnika sa obe strane Evrope. Njegova se komisija za jezik i jezička prava sastala tokom dva dana u oči ovog kongresa, nakon godina prepiske i izradila takozvanu varšavsku odluku o zajedničkom romskom pismu.
Ova odluka nije postavila jednostavni spisak slova,već potpuni protokol, kako se koristi predloženi romski pravopis, kako bi se zvukovi svih romskih narodnih narečja, izrazili kroz zajednički sistem. Cilj je bio, lako čitanje za sve romske govornike bezobzira na njihovu dijalektalnu pozadinu. Specifičnost ovog sistema leži u tome što uzima u obzir ravnoravnost svih romskih narečja i stoga ispunjava princip izložen već na prvom svetskom kongresu Roma (u Londonu 1971-e,) „Svi romski dialekti imaju jednake zasluge i nijedan dijalekt ne nadvisuje bilo koji drugi dijalkt“
Prema tome ovo je pisanje jedino, koje daje svim romskim narečjima mogučnost lake pismene komunikacije uprkos fonodijalktalnih razlika. Ovaj sistem je isto jedini koji je izašao iz saradnje imeđu 20-tak specijalista skoro svi obrazovani govornici romskog.
Predtavljen je rumunskim školama ubrzo nakon kongresa (septembar 1991) i do danas gotovo poka miliona mladih mladih Roma stekloo je pismenost u zajedničkom romskom pisanju u toj zemlji.
I da skratimo,… podsećamo da je osmog ( 8) aprila na plenarnom otvaranju 4.svetskog kongresa Roma, usvojeno zajedničko ( ili poligrafsko) pismo i pravopis a novoizabrano predsedništvo ga je odobrilo četiri dana kasnije na kraju kongresa.
Za razliku od Rumunije u R. Srbiji ove informacije jednstavno nisu predstavljene Vladi R. Srbije a ni Minsitarvu prosvete tako da romski jezik ne doživljava željene efekte već se porobljava u sekundaroj standardizaciji 2013 god. Proglažacajući romski jezik standardizovinim po političkj liniji jer o tome takođe postoje argumentovane čvrste , realne i nepristrasne činjenice koje spadaju na temu Lokalne stnadardizacije imajuči uvid dugogodišnji rad i postignuća struče komisije svetske organizacije Roma. Zato predlažem mojim kolegama da ulože napor i trude, da nauče romsku abecedu, da pored srbjanskog snandarda romskog jezika znaju slova našeg yajedničkog čitanja i pisanja koji otvara širu internacionalnu kommuikaciju sa ostalim 12-15 milina Roma.
