Savezničko bombardovanje Leskovca
Dan 6. septembar 1944. godine predstavlja najcrnji dan u bližoj istoriji našeg grada. Jutro te srede 6. septmbra osvanula je vedro, grad je bio u slavljeničkom raspoloženju, slavio se 21. rođendan kralja Petra II Karađorđevića, u grad su sa svih strana stizali žitelji okolnih sela na svetkovine organizovane u čast mladog kralja. Negde oko 12.15 časova tog dana na nebu iznad Leskovca primećene su formacije američkih bombardera B–24 Liberator ( Oslobodilac ). U samo nekoliko minuta 28 bombardera izbacilo je 138 bombi, teških više od 60 tona. Leskovac se našao u plamenu, stradalih je bilo na sve strane. Procene poginulih varijaju od 2000 do 7000 stanovnika (grad je imao između 22000 i 24000 stanovnika u tom trenutku), dok je sam grad pretrpeo ogromna razaranja. Napad na Leskovac bio je sastavni deo operacije Ratweek, („Pacovska nedelja“) čija je navodna misija bila presecanje komunikacija koje su koristile okupacione snage na Balkanu prilikom povlačenje nemačke grupe armija E iz Grčke. Zahtevi za bombardovanje gradova u južnoj Srbiji tokom jula i avgusta 1944. godine, dolazili su od partizanskog generala Koče Popovića i Glavnog štaba Srbije. Na dan 31. jula 1944. godine, Koča Popović daje ciljeve koje treba bombardovati u Leskovcu: gumara „Rekord“, zapadna ivica varoši, štofare na severnoj i istočnoj ivici varoši kao i fabriku u severnom delu Vučja. Prema izveštajima Glavnog štaba Leskovac je bombardovan od strane saveznika 28. avgusta 1944. godine, ali kako kaže Koča Popović sutradan u radiogramima: ―Grad je juče 28. ovog meseca malo bombardovan od saveznika (tri bombe su bačene na Svetoilijsku ulicu) pa je stoga: ―najhitnije potrebno ozbiljno bombardovanje
Leskovca. Nažalost ovo ozbiljnije bombardovanje je došlo nedelju dana kasnije. Saveznički avioni su poleteli iz baze u San Vitu i okolnih baza u Italiji u 9.30, iznad cilja (Leskovca) su se našli oko 12.18. Interesantno je napomenuti da su između dva svetska rata, 28. jula 1935. godine, sprovođene mere i vežbe za slučaj vazdušne opasnosti, ali da Leskovac nije imao dovoljan
broj skloništa od napada iz vazduha.
FICROJ MEKLEJN O BOMBARDOVANjU LESKOVC
Ficroj Meklejn je veoma interesantna istorijska ličnost koja je uticala na sudbinu našeg grada. Vojnik, pisac, političar, bio je čovek od poverenja Vinstona Čerčila i kao takav bio je poslat u Jugoslaviju da otkrije ko ubija najviše Nemaca. Pošto je utvrdio da su partizani mnogo efikasniju u borbi protiv Nemaca od četnika, na njegovu preporuku Saveznici su okrenuli list i počeli su da snabdevaju materijalom i oružjem partizane umesto četnika. Ficroj Meklejn je ostao uz partizanski Glavni štab sve do kraja rata, a svoje doživljaje u Jugoslaviji pretočio je u knjigu ― Rat na Balkanu. U jednom delu ove knjige on se osvrće i na bombardovanje Leskovca. ―Dok smo doručkovali, vodnik Kempbel je dotrčao sa brega, gde je postavio radio stanicu, sa veoma hitnom porukom. Bila je od Bila Eliota. Izviđanjem iz vazduha, rekao je, potvrđeno je prisustvo jake koncentracije oklopnih snaga i motornih vozila svih vrsta u Leskovcu i stoga je odlučeno da se pošalju teški bombarderi. Jedinica od pedeset tvrđava napašće Leskovac u pola dvanest. Nismo očekivali napad takvih razmera. Izgledalo je kao da se koristi kovački čekić da bi se skrcao orah. Do sada veliki bombarderi veoma su se teško dobijali, jer su bili potrebni za velike ciljeve u Austriji i severnoj Italiji. Ali, očigledno, operacija Retvik izvršiće se kako treba, bar što se tiče savezničkih vazduhoplovnih snaga. Kada se približio određeni čas, okupili smo se na bregu i iščekivali. Ugledavši nas kako očekujemo da se nešto desi, neke seljanke i jedan dva staraca iz sela pridružili su nam se gledajući isto tako preko doline. Kilometar-dva opazili smo bele kuće u Leskovcu, na toplom jesenjem suncu. U drveću su cvrkutale ptice. Iz obližnje bare povremeno se čulo kreketanje žaba. Iz kukuruza je dopiralo zujanje bezbrojnih insekata. Teško je bilo zamisliti mirniji prizor. Iščekujući, pokušao sam da mislim na nemački garnizon i tenkovske posade, a ne na stanovništvo, sitne zemljoposednike, trgovce i železničare, starce, ženu i decu, koji se ovog trenutka idući za svojim svakodnevnim poslovima kreću ulicama.
Jedanest i dvadeset, jedanest i dvadeset pet časova. Još uvek se ništa nije čulo. Seljaci su se umorili od čekanja i počeli su da se razilaze. U jedanest i trideset, načelnik štaba pogleda na svoj veliki sat koji je nosio na ruci, posmatrajući me radoznalo. Pitao sam se da možda nije nastala tehnička greška ? I onda gotovo pre nego što smo mogli da shvatimo, odigralo se sve. Začuo se zvuk motora, isprva jedva čujan, ubrzo prelazeći u grmljavinu i podigavši glave naviše, ugledali smo na velikoj visini, niz za nizom, bombardere kako lete određenim putem, sa uglačanim krilima koja su se presijavala na suncu. Seljaci su počeli da ih prebrojavaju, šest, deset, trideset, nikada još nisu videli toliko aviona. Tvrđave su sad već bile nad svojim ciljem-i dalje od njega-kad nam se učini da se čitav Leskovac prosto diže u vazduh u tornadu prašine, dima i krša, a reski zvuk zagluhnu nam uši. Kad smo opet pogledali u nebo, tvrđave, još strogo se držeći svog kursa, pretvoriše se u male tačkice u daljini. Za nekoliko sekundi zamro je zvuk njihovih motora i sve je oko nas ponovo bilo mirno, tišinu je prolamalo samo kukanje jedne žene; ona ima, kako su rekli, rođake u gradu. Ono što je preostalo od Leskovca bilo je obuhvaćeno dimom; izgledalo je da gori nekoliko zgrada, čak su i partizani bili potišteni. ―Te večeri kad je pao mrak, vratili smo se do obližnjeg položaja na padini grebena i sasvim bilzu pruge. Na udaljenosti od jednog i po do dva kilometara južnije, nebo je bleštalo od požara koji je još uvek plamsao u Leskovcu. Povremeno bi se u vazduhu dizao veliki plameni jezik, kad bi se požar jače razbuktao.
