„Pitanje kulture je uvek bio problem ?ove?anstva. I u velikim duhovnim epohama uvek se insistiralo na kulturi, jer je ona pouzdan posrednik izme?u ponašanja, saznanja, znanja i njihovih primena u društvu. Ali ?injenica je tako?e da je kultura u nekim periodima i nekim društvima bila nemo?na da spre?i velike ideološke, ratne i religiozne katastrofe, pa i vezivanja ruku samoj kulturi.
Re? „kultura“ – koja poti?e od latinskog glagola „colere“ – zna?i gajiti, štititi i poštovati. Ali može zna?iti i povezivati. Upravo je povezivanje osnova uspostavljanja stabilnosti društva i države, a kada se oni uspostave i povežu, kultura dobija još jednu ulogu – da ih drži na okupu. Ali kultura ima veze i sa re?i „kult“, što predstavlja ono iskonsko, sa samog po?etka, ono što predstavlja vra?anje sebi, ono što je samopoštovanje, kao vladanje sobom. A to su preduslovi za suživot i održavanje zajednice. Ne?emo pogrešiti ako u tome prepoznamo veze sa magijskim i sakralnim.
Kada je Oskar Špengler pre gotovo sto godina u svojoj slavnoj i opsesivnoj knjizi „Propast Zapada“ govorio o krizi ove civilizacije, on je govorio pre svega o krizi kulture. Kultura je jedno uzvišeno, ekumensko mesto sa koga su govorili veliki umovi, ali može biti i svratište, da ne kažem kr?ma, iz koje su iskakali monstrumi ?ove?anstva“.
Branko Kuki? (izdava?, urednik, pisac), Dnevni list „Politika“