Izgradnja mini-hidroelektarana derivacionog tipa – za i protiv
U novijem srpskom ekološkom dobu nijedan projekat, prema broju pojedinačnih u prostornom smislu, nije izazvao toliko polemike i protesta na relaciji “lokalna zajednica – stručna javnost – samouprava/državni organi – investitor” kao što su male hidroelektrane (MHE) derivacionog tipa (Slika: Glavne komponente sistema mini hidroelektrane (MHE i Odbornici glasali protiv izgradnje MHE). Pre nego što nastavimo temu značajno je postaviti zakonski osnov za razumevanje ključnih pojmova. U zakonu o vodama piše da su vode prirodno bogatstvo u svojini Republike Srbije i ne mogu se koristi na način kojim se na njih utiče štetno i pri tom se ne smeju ograničavati prava drugih.
Poslednjih decenija pod kampanjom sve uočljivijih uticaja klimatskih promena promovisana je u svetu izgradnja malih hidroelektrana (MHE), da bi poslednjih godina došlo do realističnijeg pristupa kao posledica uočavanja negativnih efekata ove vrste objekata na ukupni režim voda (Slika: Cornell’s Hydroelectric Plant). Balkanske zemlje su se kasnije uključile u ovakva rešenja proizvodnje električne energije. Na područuju Balkana je u fazi planiranja i projektovanja 2.796 MHE, u izgradnji 188, a već je u funkciji 1.004. Posle Albanije i Bosne, u Srbiji je planirana izgradnja najvećeg broja MHE, i to 856 dominantno derivacionog tipa u brdsko-planinskim predelima sa velikim brojem u zaštićenim prirodnim područijima. Do sada je u Srbiji uzgrađeno oko 90 MHE. Rezultati stručno-terenskog istraživanja koje je sprovela ekipa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i obiman izveštaj (2019) sa 46 lokaliteta MHE daje potpunu sliku obima, načina gradnje i uticaja izvedenih radova na vodna dobra Srbije.
Odbornici glasali protiv izgradnje MHE
Treća mini-hidroelektrana još nije u funkciji, ali je poslednja koja je dobila dozvolu za rad. Važan pomak u bici za Vlasinu,
izvor RTS: https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/4322289/vlasina-minihidroelektrane-vlasotince-zabrana.html
Mini hidrolektrana – Cornell’s Hydroelectric Plant,
Ithaca, NY (USA)/ Izvor: https://fcs.cornell.edu
U izveštaju Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu su detaljno date karakteristike objekata i štetni uticaj na životnu sredinu – hidromorfologija korita, akvatični živi svet i biota vodnog zemljišta i priobalja. Ukupna dužina izgrađenih derivacionih cevovoda je oko 100 km (prosečno oko 2 km po MHE), pri čemu 41 objekat ima derivacioni kanal u koritu za veliku vodu, kod 20 objekata riblje staze su nefunkcionalne, a 6 MHE nemaju izgrađene riblje staze. Česta je pojava kod izgradnje dalekovoda od mašinske zgrade MHE do čvorišta prenosne elektro mreže da je formiran prosek u borovim kulturama na serpentiništu starosti 30-40 godina. Ova šteta je višestruka jer su borove kulture formirane radi zaštite od erozije i prevencije od poplava i u svrhu obnove biodiverziteta i ublažavanja lokalnih meteoroloških ekstrema i predstavljaju prirodno dobro od izuzetnog javnog značaja. Slučajevi izgradnje derivacionih cevovoda u koritu vodotoka ili sa kotom ispod nivoa računske velike vode su suprotno pravilima struke i izdatim uslovima i mišljenjima nadležnih državnih organa i posebnih organizacija su doveli do protesta meštana sela i javnosti (Slika: Derivacioni cevovod u koritu reke Prištavice – MHE Užice i Protest “Naše reke” ispred Vlade Republike Srbije – 13. jun 2020). Zabeleženi su slučajevi da su izvođači radova samovoljno preusmeravali tok reke prilagođavajući se pogodnostima izvođenja ostavljajući prirodno korito bez vode sa trajnim narušavanjem akvatičnog ekosistema. Osim štete u delu životne sredine u fazi izgradnje, poseban problem je određivanje minimalnog održivog protoka kao sastavni deo vodnih uslova koje izdaje resorno ministarstvo u fazi izrade plansko-investicione dokumentacije. Zakon o vodama propisuje da se prilikom zahvatanja vode iz vodotoka, odnosno akumulacija, mora nizvodno od vodozahvata obezbediti minimalni održivi protok, uzimajući u obzir hidrološki režim vodotoka i karakteristike vodotoka sa aspekta korišćenja voda i zaštite voda, stanje akvatičnog i priobalnog ekosistema. Predviđeno je da ministri nadležni za poslove vodoprivrede i zaštite životne sredine bliže propisuju način i merila za određivanje minimalnog održivog protoka. Zakon o vodama je usvojen još 2010. godine, a takva vrsta propisa još nije donešena. Zašto je ovo pitanje važno?
Izgradnja brana, akumulacija i vodozahvata u koritu reke već više decenija pred stručnjake postavlja važan metodološki problem o tome koliko iznosi prihvatljiv proticaj koji se mora kontinuirano ispuštati nizvodno da bi se očuvale ekološke funkcije vodotoka i da se ne ugrozi akvatični ekosistem. U svetu su obavljana mnogobrojna istraživanja i razvijeno je stotine metoda od kojih su neke specifične za konkretan sliv i zavise od uslova i namene (npr. kad je potrebno zaštititi riblji fond). S obzirom da kod nas nije propisana odgovarajuća metoda, nastavila se višedecenijska praksa uprošćenog praktičnog rešenja usvajanja 10% od srednjeg godišnjeg protoka ili male mesečne vode obezbeđenosti 95%, ovako određen proticaj se u svakodnevnoj stručnoj terminologiji naziva biološki minimum. Ovom metodom određivanje biološkog minimuma ili minimalnog održivog protoka kako je definisano u zakonu postao je posebno aktuelan poslednjih godina izgradnjom MHE.
Derivacioni cevovod u koritu reke Prištavice – MHE Užice
“Naše reke” ispred Vlade Republike Srbije – 13. jun 2020.
Proticaj koji je definisan vodnim uslovima kao obavezno ispuštanje nizvodno od zahvatne građevine (ili brane) uglavnom je definisan kao konstantna verednost koja odgovara minimaloj mesečnoj devedesetpetprocentnoj vodi (Q95%mes. min). Ovakav način definisanja minimalnog održivog protoka, pogotovu u slučaju malih planinskih reka, je suprotan načelu održivog razvoja kako je definisano u zakonu o vodama. Načelo kaže da se upravljanje vodama mora odvijati tako da se potrebe sadašnjih generacija zadovoljavaju na način kojim se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe, odnosno mora se obezbediti korišćenje voda zasnovano na dugoročnoj zaštiti raspoloživih vodnih resursa, po količini i kvalitetu. Najveći broj objekata MHE je planiran i izgrađen upravo na malim planinskim vodotocima koji zavise od kišno-snežnog režima i u periodu zima-leto se nalaze u malovođu. Karakteristika rada derivacionog tipa MHE se zasniva na trenutno raspoloživom protoku u reci, a energiju za pokretanje turbine ostvaruju na račun koncentracije pada dugačkim derivacionim cevovodom, ponekad i dužim od par kilometara. Ovakvim konceptom gradnje vodotok se preusmerava u derivaciju dok kroz korito reke tokom najvećeg dela godine protiče samo količina vode definisana kao obavezno ispuštanje nizvodno od zahvata. Ovu količinu vode u stvarnosti “vide” meštani, a ona je teorijskim računom dobijen biološki minimum ili minimalni održivi protok. Mnogi vodotoci u dokumentu Katastar malih hidroelektrana (1987), koji je danas osnova za projektovanje, su hidroenergetski u potpunosti iskorišćeni na ovaj način jer su protočne derivacione MHE planirane kontinuirano čitavom dužinom vodotoka u slivu. Ovo znači da se neposredno nizvodno od mašinske zgrade “prve” uzvodne MHE nalazi zahvat naredne MHE, nakon toga se voda ponovo uvodi u derivaciju (cevovod) i odvodi nizvodno do sledeće turbine u mašinskoj zgradi MHE. Na taj način, najveći deo godine, prirodnim vodotocima protiče samo protok definisan kao obavezno ispuštanje nizvodno od zahvata. Ostaje za razmatranje posebno pitanje, ne tako nevažno, na koji način se kontroliše dotok više vode od dozvoljene u derivacioni cevovod u nameri da se proizvede veća količina električne energije. Država tako teorijsko načelo zakonom garantovanog minimalnog održivog protoka, ne starajući se o javnoj svojini, transformiše u praktično suprotni stav da se ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe (Slika: UPOZORENjE – Selo Topli Do na Staroj planini, avgust 2019.).
Projekti na kojima se zasniva izgradnja mini-hidroelektrana (MHE) derivacionog tipa u Srbiji, a tako i u slivu reke Vlasine, je dokumenat „Katastar malih hidroelektrana“ (1987) koji je danas sa hidrološkog aspekta zastareo. U međuvremenu su se desile klimatske promene, a toga su svesni gotovo svi bez obzira kako tu pojavu nazivaju, a odražavaju se u češćim sušnim periodima sa pojavama sve intenzivnijih toplotnih talasa i istovremenim ekstremnim padavinama čije količine na dnevnom nivou prevazilaze nivoe višemesečnih proseka. Ovo ima za posledicu da se posle više mesečnih suša iznenada pojavljuju poplavni talasi koji prevazilaze ranije normative za izgradnju odbranbenih nasipa i dimenzije odvodnih kanala, propusta i kolektora. U takvim promenjenim meteorološkim uslovima dolaze do značaja tzv. male vode – zagarantovani biološki minimum koji je presudan za zaštitu kvaliteta ovih vodotokova i živi svet u njima. Sve ovo ima posebni značaj za sliv reke Vlasine za koji sve dosadašnje fizičko-hemijske i mikrobiološke analize ukazuju da su ove vode izuzetnog kvaliteta.
UPOZORENjE – Selo Topli Do na Staroj planini, avgust 2019.
Osim domaćih „zemaljskih“ studija, potkrepljenju prethodnih stavova može doprineti i satelitska praćenja koja obavlja NASA putem automatskog sistema detekcije erozija i klizišta na globalnom nivou koji funkcionišu u realnom vremenu. Ovaj satelitski sistem identifikuje lokacije i evidentira datume pojave klizišta (https://svs.gsfc.nasa.gov/13126 ). Praćenja dobijena ovim sistemom su pokazala da je region Jugoistočne Srbije podložan intenzivnim erozijama i klizištima, a ta pojava će se intenzivirati u uslovima izvođenja obimnih zemljanih radova pri čemu dolazi do degradacije terena zbog ogoljavanja biljnog pokrivača. Zbog zasecanja i potkopavanja kosina radi postavljanja hidrotehničkog objekta zahvatne građevine, cevovoda, mašinske zgrade, stubova za elektro mrežu i pristupnih puteva uvećavaju se uslovi za naknadnu pojavu ereozije i kliziša gde ova pojava nije postojala u neporemećenim prirodnim uslovima.
Dosadašnja istraživanja su potvrdila da vodosnabdevanje naselja Vlasotince trpi posledice izgradnje MHE na reci Vlasini i njenim pritokama, analize su potvrdile prisustvo čestica degradiranog zemljinog materijala koje ukazuje na prisustvo aktivnih zona erozije uzvodno od vodozahvata. Količina i priroda erozivnog materijala u reci Vlasini koji dospeva na vodozahvat na lokaciji Boljare je takve razmere da kapacitet postrojenja za prečišćavanje sa postojećom tehnološkom linijom bistrenja, koagulacije i filtracije nije u stanju da prečisti do nivoa zdravstveno bezbedne vode za piće. U tom periodu, koji traju više sati do jednog dana, jedina opravdana mera je zastoj u prečišćavanju čime se izbegava ulaz ekstremno zamuljane rečne vode. Ovo ima za posledicu zastoj u isporuci vode zs piće prema potrošačima i prekid u vodosnabdevanju. Za sada je u radnom režimu 15 od ukupno 55 MHE koliko je planirano „Katastrom malih hidroelektrana“, nije onda teško pretpostaviti koliko će se nabrojani problemi uvećati.
Kako su studije pokazale, problem vodosnabdevanja opštine Vlasotince nije jedini koji će postojeće MHE, ali i buduće, izazivati. Radovi kojima se reke izmeštaju iz svojih milionima godina formiranih korita dolazi do promene hidro-morfoloških uslova u tim koritima sa trajnim gubitkom količina vode i ugrožavanja živog sveta do njihovog potpunog nestajanja. U ovim novim eko-sistemskim uslovima nestaju preduslovi za boravak ljudi koji su tu vekovima stvarali porodice i privređivali za dobrobit zajednice. Podatak da bi svih 856 MHE koje su planirane „Katastrom malih hidroelektrana“ proizvodile tek oko 3% od ukupnog hidro-enegetskog postojećeg potencijala EPS-a dovoljno govori koliko se mali energetski dobitak dobija uz neuporedivo veću ekološku i društvenu štetu.
