pošto kod nas u vranje nema uglavnom ništa, samo moja jadna melanholija za onej raskantane ulice, kaldrme i etar što na prelaz iz zimu u prole?e miriše na dim iz odžaci što se dimiv po cel dn i no? da ne pomrznemo i ne se preladimo, odlu?i posle ’’stihiju’’ da idem kod ti?mija u leskovac jer beu me uvatile neke lutke, kakve samo možev da fativ ?oveka koj je jenput napuštija svoju zemlju i kad se jenput vrne ne mož da se zasiti od cel tj – dom. toj ne razumev ljudi otuj koji za stranu zemlju smatrav beograd i uglavnom ti se podsmevav vikaj?i – ae mori ti si se spasila, što ?eš ovde?!
i takoj, iskombinova ga nekako da otidnem za leskovac, iz prevalac s avtobus za han, pa iz han da fa?am niš ekspres za leskovac. ispadna jedno golemo putovanje, iz stokholm pobrže stignem u skopje nego li iz prevalac u leskovac. takv ni skapan prevoz da te tera jedno petnaes insta storija da turiš dokle stigneš na odredišnu ta?ku. beše mi malka ?udno što kad proodi kroz grdelicu lokacija na telefon mi pokazuva bugarska i neko ?udno mesto tam. mi kakvi smo na balkan ni gps ne mož ne odredi. takoj po gps kad sam u prevalac pokazuje mi da sam u neko šiptarsko selo dernede, kosovo. sigurno sam gi zaintrigirala ovija moji zapadnjaci na rabotu kad sam se odvažila da idem u toj ratno podneblje, enklavu, ni?iju zemlju-kosovo. nego da ne zaobikaljam više, s niš ekspres samo sa živ zor od sd ?e idem. poslušajte me da ne bi ste i vi poželeli samo sa živ zor da idete s niš ekspres. ne mora mnogo da objašnjavam, valjda je dovoljno da kažem niš ekspres. i takoj beše se zabuljila u neku knjigu i kad podina glavu i pogleda kroz prozor primeti da svi kola imav le registracije pa mu napisa na ti?mija – ovde svi kola imav samo leskova?ke registracije takoj da mora da sam u leskovac. tamn toj što mu napisa i ete u?e bus u avtobusku stanicu i ja pogledna i seti se da mi je tatko pri?aja da avtobuska da l železni?ka u leskovac je bila velika investicija od slobu i da izgleda novo, takoj da tuj si isko?i i ti?mi mi posla da ?e do?e s kola da me zbere. i takoj i beše. kad da se pozdravimo od rados se sve po?ukasmo s glave jer na nijednog ni neje glava male?ka; td svati zašto mu na instagram stoji „glavonja porodice“. mnogo se zasmejasmo nešto u tj trenutak i posle kad u?omo u kola isto se smejasmo ne znam zašto, a ni mi u tj trenutak nesmo znali. samo znam da mi je bš falilo da se takoj smejem i od smejanje za stomak da se držim. re?e mi ?e idemo u spomen park dokle još ne se je smrknalo, ja se mislim, na mene mi se mož smrkne samo kad slede?i put pakujem koferi za vr?anje u stokholm. i takoj s nadu da ikad ?e stignemo u spomen park do?omo na neko groblje. bš se po?udi jer nikad me niki neje izveja negde na groblje. a groblje ubavo, kude god pogledaš – sve ljudi na koji gi je napokon l’knalo. oslobo?eni od sve. morala sam jedno dvesta slike da opalim jer tolko ubavo groblje nesam nikad do sd videla. po groblju se grad poznaje, odma mi je toj padnalo na pamet i pomisli ako ?e sudim po groblje leskovac je najubav grad do sd što sam videla. stefan vika, a spomen park je dole, kroz ovej šibljike ako ne mož se spuštimo ?e mora da kružimo, vikam ma ajde be, mož icepim unihop al nema kruženje. zamalka da se pokajem jer onoj je bilo ko kroz strnjište da odiš, samo ovoj neko strmo strnjište. pomisli živa sramota, ovoj samo u srbiju ima da do neko bitno mesto mož da do?eš samo ako se sve racepiš. takoj je generalno u srbiju, ako uopšte negde o?eš da do?eš mora maj?ino mleko da prokukaš. i kad napokon do?omo na ciljano mesto samo me prostreli ”mrtvi smo al nismo zaspali kamen te našim o?ima gleda“ i onija spomenici s kakvi ti ne imena. toj su sve ljudovi što su maj?ino mleko prokukali, al zašto?! da gu ovuj zemlju vodiv kakvi ti ne ?ilkoši. bitno naježi se. ?ilkoši prolaziv, al žrtva ostaje. tolko mi beše ubavo da više nesam znala da l mi suze idev od silno smejanje, onj citat ili od tugu što ne mi je jasno zašto tolki ljudi izginaše za zemlju koja nikad ne?e bidne država. sigurno nesu izginali da bi im podigli spomenik. ali dobro, na nas srbi ni toj najbolje ide, dizanje spomenici, bitno da nešto dizamo …
na pali borci za bolju srbiju.
na ti?mija mu odma padna na pamet da tuj pravimo poetsko ve?e, ja mu reko – ne bez mene. pa stvarno. ne bi mogla da se pomirim s toj da se bez mene održi poetsko ve?e za koje se ti?mi dosetija u moje prisustvo. dogovorismo se da ?e bude osvetljeno s baklje i da ?e se svira fagot. carski. s obzirom da ga znam kakv je živac ?e ga isplanira i ostvari i u toj ni leskovac ne?e mož ga spre?i.
teja je da me vodi u muzej, al pošto ga niš ekspres zasra, i okasnismo se, otidnamo do pab i pri?amo za poeziju, ne znam što al beše ubavo. morali smo da posetimo marianu jer nju da gu ne vidim a došla sam u leskovac, za koje je onda ona bila u tamarinu akciju? odma kad ga vido ti?mija u tuj emisiju reko na moji – ovoe ti?mi, pesnik iz leskovac, njega ?e ga vidim sd kad idem za srbiju. i vidite li – nekad i kad se zebavate bog ve svati ozbiljno.
na marianu mnogo vu ubava ku?a, za nju niki ne bi znaja da tamara ne se je setila da usliši stefanove molbe. fala vu. ljudi ne bi ?uli za marianu bez obzira što je dobar slikar. u srbiju pa kd se je pro?ulo za neki dobri. toj samo kad umrev. mi smo dobri u slavljenju nekog posthumno. fala vu na tamaru ponovo. kod marianu se najedo banane toj ve?e i reko ne?e ve?eram jer ja u švedsku kad se vrnem iz srbiju provodim vreme mozgaj?i kako da skinem tuj tonu što su me udebelili po kafane ru?kovi slave itd. al ispadna da iz leskovac ne mož da izvrdaš ako ne si jeja roštilj mesko. zatoj su rešili da rezervišev mesto u kafanu ’’porta’’. ime na kafanu utepuje, ne li? podse?a me na moju poeziju. jer cela moja poezija je porta bez klju?. eh. al neje bš takoj u životu jer kad ne poslužiše u kafanu s bokal?e vinjak po?e se otvaram. pol’k se po?eše otvarav svi, samo mi je falilo da mi zasvirav ’’za tebe mome ubava’’ i da se precvikam. ne znam da l su drugi primetili – ali bš kad na toj pomisli onija svira?i ga zasviraše stanišu. ne mož kafana da pro?e bez stanišu. staniša je najviši estradni domet vranja, a ne pepi il neki tamo. bez „momu ubavu“ nijedna svadba ne mož da pro?e, nijedno veselje. a vranjanku mi gu pevav i na ?at na krstaricu. ete. nego u tj zanos stvarno se precvikamo. taj re? gi je bila mLogo smešna. „precvikamo se, ne znajemo kude je švedska“, vika stefan. ja se pomisli nema ni što da znaš. koj ?e ti gu kad ti leskovac omogu?ava da živiš ko ma?ioni?ar, s malka pare da ti je ubavo. ili bez i?, pare.
stvarno u ’’portu’’ se otvori do kraj. a onoj mesko na skaru me dokraj?i. ja nesam neki mesar, al onoj sam ga izela s merak. leskovac je mesni centar balkana. nigde poubavo meso nesam jela na balkan. a ni u skandinaviju. u stvari mi u skandinaviju smo mnogo osvesteni za hranu, pa umesto da istinski uživamo, pasemo travu. obrok 80 posto trava 20 posto perina?. takoj si je. šve?ani kad bi došli u leskovac pocrkali bi od visok holesterol. sr?ka bi gi strefila za ?s, popadali bi ko kad otreseš slivu. u travu bi gi tražili s fenjer. takoj dokraj?enu od jedenje, vikav u pab da me vodiv – pab je golema atrakcija svuda po srbiju, u švedsku u pabovi iska?av samo okoreli alkoholi?ari, jer tuj ima jeftino pivo. u srbiju su toj omiljena mesta na nas što tru?kamo poeziju. valjda što takoj prejebano delujev, zašto li. i ja onakoj sa želudac što mi je izmeš?uje dijafragmu pristana. morali smo još po koji vinjak da omlatimo jer koe drugo mož ga svari onoj mesište. takvo debelo prožderuvanje verovatno tolko ubavo mož ti legne samo u leskovac, jer tamo ne te koriv što nesi vegan. moramo i da se izmajemo po grad i moram da priznam da se tolko uo?ljivo nesam ose?ala još iz vreme kad sam nastupala po besede u vranje. ovj ti?mi je postaja sinonim za leskovac, i ako, bolje toj nego da te znajev po stokholmski sindrom ili takoj nešto.
i takoj u toj majanje pri?amo nešto, mislim da nesmo znali što jer bš se precvikamo u „portu“. stvarno doooobra kafana. merilo za dobru kafanu je kolko te dobro služi pam?enje kad se sutradan probudiš. fala bogu ne se se?am ništa samo kolko me je dijafragma bolela od smejanje, a možda i od onoj mesište. moram da priznam i da me je sva taj lepota postojanja u tija trenuci oplašila jer mnogo sam ?udan ?ovek, al ?im mi je nešto ubavo ja moram da pobegnem od njega, jer je nedostajanje opasna bolest. od toj se umire. od toj se umire i po nekolko put.
mislim da sam td u leskovac umrela triput, tri stvari su me dokraj?ile. druga je bila kad sam sa stefana kuvala kafu ujutro kad se probudimo i ne mi je bilo mrsko kad je babamu donela banicu za doru?ak na koju sam se posvetila iako ne jedem belo brašno. tre?a je bila bogojavljanje iznad LE-a koje me je inspirisalo tolko da još ne mogu da napišem sve pesme i pri?e koje je rodilo u mene.
da ne zaboravim kafe knjižaru stoši? i da gu pohvalim za jazz izbor muzike. toj kod nas u vranje nema. u stvari u vranje nema ni knjižara. ne gi ni treba na ljudi. svi su se zaposlili u geoks i ne gi bš zanimav knjige. zatoj u an?iki u leskovac beli je drugi.
al toj možda neje važno. možda je považno što sam u knjižaru našla švedskog ’’mumina’’, strip od mnogo poznatu švedsku spisateljicu ’’tove jansson’’. ne znam, al oseti se mnogo ponosno što kod nas ima toj, a kod šve?ani nema npr. ljubivoje ršumovi?. toj je mnogo považno od onog ’’ladno, ali standard’’.
Biografija:
[soundcloud]https://soundcloud.com/radio-016/uma-vid-kratka-biografija[/soundcloud]