Knjižara. Postoje ljudi koji samo u?u i ne kažu ni Dobar dan, ništa. Ona je bila jedna od njih. Uletela je i rekla mi, dok sam stajao za pultom i blenuo kao klen u nekakvu kalkulaciju cena koju sam radio u tom trenutku, rekla je: Zašto se niste ubili? Nisam planirao, odgovorih, premda sam znao da se nije meni kao li?no obra?ala, ve? da je pitala da li imamo taj naslov. Ne, ne, ne. Nisam mislila na to. Mislim na knjigu, zašto se niste ubili, tako se zove. Znam, ?itao sam je. Dobra knjiga,… /ako planiras da se ubiješ/. Ali je nemamo. Nikad je nismo ni imali, ja mislim.
Radivoje, nastavnik, slikar, stajao je sa strane i slušao interesanatan dijalog, i smejao se, nekako sebi u bradu. Kako se smeju ljudi u bradu ako je nemaju? A, misli se na bradu kao bradu. Ok. I tako, napustila je knjižaru i otišla.
Zasto se niste ubili? Dobra knjiga, govori kao o ?oveku, psihijatru koji je bio u logoru i stalno je ljudima postavljao jedno te isto pitanje: zašto se nisu ubili kad nisu imali nikakvog razloga da ostanu u životu, u tom logoru. Izmrcvareni, izmu?eni, nikakvi, sa mrvom hleba. ?im bi tu mrvu hleba zamenili za cigaretu, znalo se da ve? sutra odustaju, a cigaru popuše onako za kraj, poslednju, sa uzivanjem. Možda ova devojka što je ušla, možda ide i tako ljudima postavlja pitanja a da je nisam provalio, da sam samo mislio da sam je provalio. Možda nisam ni primetio bodljikavu žicu kojom smo ogra?eni svi mi zajedno, možda je negde blizu granice, možda oko grada, tamo negde kod hipodroma, kod poljoprivredne škole, na izlazu, pa svuda okolo. Možda živimo u logoru kojeg nismo ni svesni i onda ona ide I postavlja ta pitanja, kao junak knjige koja je ve? napisana.
Imam samo jedno koje bih tako postavio ljudima. Mada nešto ne volim da postavljam ljudima pitanja, obi?no ih ne ?uju ili samo kažu Ok i onda nastave da pri?aju neku svoju pri?u. Obi?no bude duga ta pri?a. Ja volim da saslušam. Uvek prona?em nešto zanimljivo.
No, zamislite situaciju, most kao neki, kao Brankov, kao vise?i, onaj kod foto Bate ili koji god i vi kao šetate onako lagano i sretnete ?oveka koji želi da sko?i I da se ubije? A nigde nikog, kao da je nedelja. Pa plus bude onako malo kao vetar, malo kao sablasno. Malo napeto. A nije trebalo da bude, trebalo je lagano samo da šetate. I iznenada – situacija.
Sad nije pitanje zasto se VI niste ubili, nego zasto ON želi da se ubije. Da li su Vaši razlozi, koji vas održavaju u zivotu, toliko jaki, toliko snažni da ?ete njima nagovoriti tog nekog jadni?ka da odustane? Da li ?ete uopšte da stanete da popri?ate sa njim ili kao ništa nisam video? Da li ?ete možda da sko?ite zajedno sa njim? Ili ste Vi možda On, samo ste naleteli na samoga sebe. I šta sad? Ili ?ete da mu re?i: “Pal ako si tolko maluman, ti ripni!“ On bi se možda nasmejao tad. Onako pod brk. Kako se smeju ljudi ‘pod brk’ ako nemaju brkove? Devojke, na primer. Dobro, neke imaju.
Ja bih najradije da sretnem tako neki par koji samo sedi na mostu, gleda u vodu i landara nogama kao sre?ni su. Tad ništa. Tad sve lepo, kad vidiš da su sre?ni.
A ovako hiljadu pitanja, a rekao sam da ne volim da postavljam pitanja. I ne volim. Jer koga ovo uopšte i zanima, Stefane? ?ak ni tebe.
To su samo pitanjca koja su proletela kroz glavu kao metak Kobejnu. Ali vremenom ?ovek ogugla na pitanja, ako ih stalno postavlja, pa mu do?u kao Dobar dan, Dobar dan, zašto se niste ubili?
Nesto nisam planirao danas, mada je savršen dan.