Članci su u radjeni u okviru realizacije programa „Romska perspektiva“ koji se finansira iz budžeta Republike Srbije – Kancelarije za ljudska i manjinska prava, a sprovodi se u okviru programa „Unapređenje položaja Roma i Romkinja u Republici Srbiji za 2020. godinu“.
Stavovi izneti u ovim člancima predstavljaju stavove autora i njihovih saradnika, tj. ne predstavljaju nužno zvanični stav Kancelarije za ljudska i manjinska prava.
Pored toga što spada u osnovna ljudska prava, obrazovanje je i neophodan
preduslov za ostvarivanje mnogih drugih ljudskih prava – ono je neophodno kako za
izlazak iz siromaštva, koje je prepoznato kao preovlađujući problem romske
nacionalne manjine, tako i za puno društveno uključivanje Roma i Romkinja.
Osnovno obrazovanje je obavezno i mora biti dostupno svima, bez
diskriminacije. Zbog toga izostajanje dece iz obaveznog obrazovanja i nesrazmerno i
neopravdano školovanje romske dece u „specijalnim školama” predstavlja ozbiljnu
diskriminaciju i kršenje prava na kvalitetno obrazovanje. U skladu sa međunarodnim
standardima ljudskih prava obrazovanje treba da bude usmereno na pun razvoj ličnosti
i dostojanstva, treba da jača poštovanje ljudskih prava, kao i da omogući svim osobama
puno učešće u društvu.
Obrazovanje treba da bude dostupno svima, kroz odgovarajući broj i
raspoređenost obrazovnih ustanova, pristupačno i ekonomski priuštivo, naročito
najranjivijim grupama. Takođe, inkluzivno obrazovanje treba da bude fleksibilno tako
da se može prilagoditi društvenim promenama i potrebama grupe i pojedinca.
Posebno mora biti prilagodljivo u odnosu na potrebe učenika iz različitih
društvenih i kulturnih miljea. Niži kvalitet obrazovanja za romsku decu, segregacija u obrazovanju, kao i
neredovno pohađanje pripremnog predškolskog programa za veliki broj romske dece,
takođe predstavljaju vidove kršenja prava na obrazovanje i diskriminaciju romske
dece u odnosu na ostatak populacije.
Postojeći nalazi73 ukazuju na to da je uključenost dece i mladih iz romske
zajednice u obrazovni sistem nezadovoljavajuća, naročito u srednjoškolskom i
visokoškolskom obrazovanju. Iako je, zahvaljujući brojnim politikama i merama koje
su uvedene ostvaren određeni napredak u proteklih deset godina, postojeći podaci
ukazuju na to da je problem i dalje veliki i da su kritične tačke: uključivanje u
predškolsko vaspitanje i obrazovanje radi adekvatne pripreme za osnovno obrazovanje,
redovno pohađanje i završavanje osnovnog obrazovanja, kao i prelazak u srednje
obrazovanje, koji predstavlja i najkritičniju tačku jer na nivou srednjoškolskog
obrazovanja dolazi do najvećeg osipanja.
Glavni razlozi koji stoje u osnovi navedenih problema su:
Deca iz romske zajednice se suočavaju sa brojnim teškoćama u ostvarivanju
svojih prava na kvalitetno obrazovanje. Pripadnici romske zajednice se često
suočavaju sa negativnim stereotipima i diskriminacijom od strane obrazovnih
ustanova, što direktno utiče na pristupačnost obrazovanja kao bitan element ovog
ljudskog prava.
Romska deca uzrasta do 5,5 godina su daleko manje uključena u programe
predškolskog obrazovanja. Dok je u opštoj populacije obuhvat dece uzrasta od 3 do
5,5 godina predškolskim obrazovanjem oko 50%, u romskoj populaciji je svega 6%. Pri
tom potreba romske dece za ovim programima je veća pošto značajan broj njih živi u
uslovima siromaštva, zbog čega nemaju dovoljno podsticaja za rani razvoj i učenje u
okviru porodičnog okruženja.
Romska deca nisu u potpunosti obuhvaćena obaveznim pripremnim
predškolskim programom ili ga pohađaju neredovno i u kraćem trajanju. Obuhvat
obaveznim pripremnim predškolskim programom u opštoj populaciji je skoro potpun
(oko 98%), za razliku od romske zajednice gde je svega 63%. Pri tome, deca iz romske
zajednice koja žive u uslovima siromaštva u još manjoj meri pohađaju pripremni
predškolski program (46%). Konačno, deca iz romske zajednice neredovno pohađaju
pripremni predškolski program i u kraćem trajanju od propisanog. Imajući u vidu da
je njegova osnovna funkcija da pripremi decu za polazak u osnovnu školu i da, na taj
način, deluje preventivno na neuspeh u osnovnom obrazovanju, vidi se da predškolske
ustanove nisu dovoljno spremne i/ili nemaju dovoljno kapaciteta da se prilagode
potrebama dece iz romske zajednice. Zbog toga veliki broj romske dece nije dovoljno
pripremljen za polazak u osnovno obrazovanje, što je važan faktor kasnijeg neuspeha u obrazovanju.
Nedostatak podsticaja za rani razvoj dece iz romske zajednice je rezultat
četiri nepovoljne okolnosti. Prvo, značajan broj dece živi u lošim stambenim
uslovima, u uslovima siromaštva i sa roditeljima koji imaju nizak nivo obrazovanja i
nisu zaposleni. Usled tih okolnosti roditelji nisu u mogućnosti da obezbede deci
iste podsticaje za rani razvoj i učenje kao drugi roditelji (razvojno podsticajne
igračke i knjige, razvojno podsticajne aktivnosti). Drugo, mnoga romska deca žive u
segregisanim naseljima koja su udaljena od važnih društvenih resursa (zdravstveni,
obrazovni, kulturni, sportski). Treće, romska deca su u daleko manjoj meri uključena
u programe predškolskog obrazovanja. Četvrto, romska deca koja su uključena u
predškolsko obrazovanje segregisana su u posebne grupe (ponekad i u tzv. „razvojne
grupe” koje su namenjene deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom), toleriše se
njihovo neredovno pohađanje čak i pripremnog predškolskog programa koji je obavezan
ili se pohađanje programa organizuje u skraćenom obimu. Sve to ukazuje da čak i ona
romska deca koja su uključena u predškolsko obrazovanje ne dobijaju isti kvalitet
usluge kao druga deca.
Glavni razlozi za takvo stanje su višestruki. Među razlozima koji se odnose na
sistem predškolskog obrazovanja ključni su sledeći: (a) kapaciteti predškolskih
ustanova su ograničeni zbog čega je konkurencija za upis dece velika ili su vrtiću
udaljeni od naselja u kojima žive Romi i Romkinje, (b) diskriminacija dece iz romske
zajednice prilikom ostvarivanja prava prioritetnog upisa od strane predškolskih
ustanova, (v) nespremnost i nedostatak kapaciteta predškolskih ustanova da se
prilagode obrazovnim i kulturnim potrebama romske dece, (g) propusti jedinica
lokalne samouprave i centara za socijalni rad da obezbede romskim porodicama
dodatne oblike podrške (finansijske i nefinansijske) koji bi omogućili romskoj
deci da pokriju troškove redovnog pohađanja predškolskih programa, (d) procedure za ostvarivanje prava na prioritetan upis i dodatnih oblika podrške su složeni i
nekada povezani sa određenim troškovima, i (đ) nepostojanje dovoljnog broja
pedagoških asistenata i/ili romskih medijatora u jedinicama lokalne samouprave
koji bi mogli da pruže podršku romskim porodicama u ostvarivanju njihovih prava.
Uz sve ove razloge treba dodati i da neki roditelji iz romske zajednice, slično
roditeljima iz opšte populacije, smatraju da pohađanje vrtića nije neophodno deci
koja imaju nekoga u porodici ko može da bude sa njima preko dana i nisu dovoljno
svesni važnosti predškolskih programa za podsticanje ranog razvoja i učenja dece.
Predškolske ustanove i lokalna samouprava malo čine na senzibilizaciji i
motivisanju roditelja da decu upišu u predškolske ustanove.