Težnje srpskog naroda na našem prostoru za slobodom i ujedinjem sa ostatkom Srbije ostvarene su posle drugog srpsko–turskog rata koji je trajao tokom 1877. i 1878 godine. Leskovac je 11. decembra po starom kalendaru (24. decembra po novom kalendaru ) 1877. godine oslobođen ulaskom ustanika u grad posle 423 godine provedene pod okupacijom Turaka. Na samom početku rata, srpska vojska ušla je u Prokuplje iz koga su Turci pobegli za Leskovac. Uplašeni vestima iz Prokuplja, leskovački Turci su odlučili da slede primer zemljaka iz Prokuplja i počeli su da se spremaju za beg. Tokom noći 8. decembra po starom kalendaru otpočelo je iseljavanje Turaka. „Ko je gledao ovo tursko beganje po jasnoj mesečini i snegu, nije znao šta bi pre, ili da žali žene i decu čiji lelek prolamaše vazduh ili da se sveti petovekovnom neprijatelju, koji je tako srpsku decu i žene u roblje terao, nemilostivo gonio i mučio.“ Ovako je o turskom bežanju pisao svedok tih događaja, leskovački učitelj Josif Kostić. Te noći vladalo je stanje opšteg nereda u Leskovcu, iako su Turci bežali, oni su išli sa oružjem od kuće do kuće i pljačkali volove i kola kako bi mogli da ponesu što više od svog pokućstva. Sa druge strane, Srbi su počeli da se naoružavaju i skupljaju na pojedinim mestima u gradu kako bi se zaštitili od eventualnog turskog napada.
Prvo su tokom noći evakuisane žene i deca a zatim, tokom jutra i zaštitni odredi lokalnih Turaka. U Leskovcu je ostalo samo 60 turskih porodica, mahom siromašnih koji nisu imali sredstava da pobegnu. Bojeći se Srba, oni su počeli da im se obraćaju i traže od njih zaštitu. Ništa manje uplašeni nisu bili ni Srbi koji su bojali da sa juga ne udari turska vojska. Kako bi se i jedni i drugi zaštitili dogovorili su se da organizuju privremenu upravu i da potpišu sporazum po kome će jedni druge braniti zavisno od toga koja vojska dođe prva do Leskovca. Privremenu upravu činila su četvorica Srba i četvorica Turaka koji su se starali o održavanju reda i poretka u gradu. U isto vreme Leskovačni su poslali i jednu delegaciju kod Srpske vojske koja seposle oslobođenja Prokuplja nalazila na četiri sata hodanja kod sela Kočana severno od Leskovca. U Kočanu Leskovčani su se našli sa četničkim vojvodom iz Niša, Koletom Rašićem kome su preneli stanje u Leskovcu i zatražili da jedan odred srpske vojske dođe u grad. Rašić je napisao pismo koje je po delegaciji poslao leskovačkim prvacima, gde se rapitivao o stanju u gradu. Ovo pismo je dospelo i do Josifa Kostića koji u svojim sećanjima kaže: „ Kada je ova karta cirkulirala po Leskovcu, dođe i do mojih ruku. Onda se skupimo noću između 10. i 11. decembra u kuću Neška Mitrovića i pročitamo ponova Koletovu kartu“. Posle čitanja karte Leskovčani su upitali izaslanike koliko ima vojske u Pečenjevcu, a jedan od izaslanika koji je bio u dogovoru sa Koletom Rašićem a kako bi ohrabio Leskovčane odgovori: „ U Pečenjevcu srpska vojska zemlju pritisnula, samo čeka naredbu da krene“. Prava istina je da je u Pečenjevcu bilo desetak vojnika koji su bili u izvidnici, međutim plan je uspeo i leskovački prvaci su napisali pismo Koletu Rašiću u kome ga obeveštavaju da su Turci izbegli te da sa vojskom dođe u Leskovac. Odmah posle slanja pisma pristupilo se izradi srpskih trobojki, a nekoliko konja je poslato Koletovim ustanicima u Prokuplje kako bi mogli na njima kao oslobodioci da uđu u Leskovac. Osvanuo je 11. decembar (24. decembar po novom kalendaru), dan koji su Leskovčani čekali više od četiri veka, sve je bilo spremno za ustanak, samo se čekala vojska. Tog jutra iz pravca Mire približavala se kolona lepo uparađenih konjanika na čijem je čelu bio Kole Rašić, međutim većinu su činili ustanici mnogi iz lokalnih sela koji su umesto oružja imali motke, a istinskih, naoružanih vojnika bilo je tek desetak i to onih koji su bili u izvidnici. Četa je ušla u grad praćena povicima „ Živeo Kralj Milan! Živela Srbija“, i praćena mnoštvom naroda došla do crkve (današnje Odžaklije) gde se posle kratkog blagodarenja srpska trobojka zavijorila nad crkvom. Okupljeni narod se ljubio i plakao od sreće, a Leskovac danas 24. decembar 1877. godine slavi kao Dan oslobođenja od Turaka.
