Prvi deo
Uticaji klimatskih promena na prirodu i biodiverzitet
Autor: Dr Nebojša Veljković
Problem klimatskih promena predstavlja u naučnom i političkom smislu najznačajniju bitku globalnog društva u 21. veku. Borba protiv ovog izazova zahteva angažovanje svih raspoloživih kapaciteta od globalnog do lokalnog nivoa. U Srbiji su poslednjih godina urađena i objavljena mnogobrojna istraživanja o uticaju klimatskih promena i neophodnosti ublažavanja i prilagođavanja na posledice. U jednom od njih koje su sprovele organizacije civilnog društva i dostupno je na platformi Srbija 2030 – Pripremljenost za sprovođenje Agende 2030, navodi se da su “srednje godišnje temperature za teritoriji Republike Srbije u periodu 1998–2017. godine porasle su u proseku između 0,5 i 1,5 °C u odnosu na prosečne srednje godišnje temperature u periodu 1961‒1990. godine. Od kada postoji merenje u Srbiji, deset najtoplijih godina bile su one nakon 2000. godine, a od kada se temperature sistematski mere i beleže u Srbiji, 2018. i 2019. godina bile su prosečno najtoplije godine. Osim povećanja srednjih godišnjih temperatura, Srbija se suočava sa promenom režima padavina, pa su sve učestaliji dugi sušni periodi isprekidani intenzivnim padavinama“. Ni 2021. godina nije bila izuzetak, prema osmatranjima RHMZ-a mesec juni je imao blag početak da bi usledili dani sa veoma visokim temperaturama, tako da je na 14 meteoroloških stanica između 24. i 30. juna bio prevaziđen dotadašnji rekord za maksimalne dnevne junske temperature. U Smederevskoj Palanci je 30. juna izmerena temperatura od 40,7 ° C, čime je prevaziđen prethodni rekord od 44.9 °C iz 2007. godine. Leto u 2021. godini se odlikovalo i po broju tropskih dana, a to su dani sa maksimalnim dnevnim temperaturama preko 30 °C i zabeleženo je preko 20 tropskih dana više u odnosu na višegodišnji prosek. Ubedljivo najveće odstupanje zabeleženo je u Velikom Gradištu gde je bilo 28 dana više sa tropskim temperaturama u odnosu na prosek, odnosno ukupno je bilo dva meseca sa vrlo visokim temperaturama. Na većim nadmorskim visinama u Srbiji je bila slična situacija kada je u pitanju odstupanje u broju letnjih dana, odnosno dana kada je dnevna maksimalna temperatura iznad 25 °C. Na Zlatiboru su zabeležena 22 letnja dana više nego što je prosek za ovu planinu.
Bez obzira na činjenice koje su tako očigledne, klimatski skepticizam koji nije samo naša posebnost je razlog zašto se proces globalnog prilagođavanja na klimatske promene ne odvija onim tempom kako bi se to očekivalo uprkos jasnim naučnim dokazima i svakodnevnom iskustvu. Osnovna i polazna tačka ovog projekta je povećanje svesti putem javnoj informisanja zainteresovane javnosti o bitnim pitanjima prilagođavanja i ublažavanja na klimatske promene u lokalnoj zajednici. Razlozi za ovakvo opredeljenje se nalaze u rezultatima istraživanja o klimatskim promenama koje je sproveo Biro za društvena istraživanja (Beograd) 2020. godine. Analiza ankete je pokazala da potrebu za informisanjem o klimatskim promenama izražava preko 70% ispitanika, od toga je nešto manje od trećine smatrala da treba da bude bolje upoznata sa problemima klimatskih promena. Ovo istraživanje je potvrdilo činjenicu da ispitanici smatraju kako postoji malo mogućnosti da građani mogu imati uticaj na klimatske promene tako što će uticati na ublažavanje i prilagođavanje promenom svog ponašanja. Više od polovine anketiranih (58,1%) smatra da manjina građana ima svest o tome da mogu svojim ponašanjem da utiču na klimatske promene, dok nešto više od trećine učesnika (30,1%) istraživanja smatra da građani nemaju svest o ovim pitanjima. Rezultati ovog istraživanja ukazuju da je u našoj sredini slabo razvijena svest o problemima koje donose klimatske promene i načinima ublažavanja i prilagođavanja.
Jedan od značajnijih ekoloških datuma je Međunarodni dan biodiverziteta koji se svake godine obeležava 22. maja sa pozivom na zajedničke akcije na svim nivoima u cilju izgradnje budućnosti i života u skladu sa prirodom. Gubitak biodiverziteta direktna je posledica nepromišljenih ljudskih aktivnosti poput degradacije ekosistema, seče šuma i nekontrolisanog razvoja infrastrukture. Republika Srbija je jedan od svetskih centara biodiverziteta, a zaštita bogate biološke raznovrsnosti ostvaruje se sprovođenjem mera zaštite i unapređenja vrsta, njihovih populacija, prirodnih staništa i ekosistema zasnovanom na odredbama Zakona o zaštiti prirode. Osnova očuvanja biodiverziteta je, pre svega, u povećanju procenta zaštićene teritorije i ostvarivanju planova na zaštiti prirode. U odnosu na ukupnu teritorije Srbije, zaštićeno je 677.484 ha, odnosno 7,65 odsto. Ekološkom mrežom, koja je uspostavljena radi očuvanja tipova staništa od posebnog značaja za zaštitu i očuvanje staništa divljih vrsta flore i faune, zaštićeno je oko 20 odsto teritorije Srbije.
Srbija se očigledno nalazi u središtu klimatskih promena i ove promene će izazvati takve uticaje na naše infrastrukturne sisteme, način proizvodnje i potrošnje i svakodnevni život u obimu kome nismo prilagođeni. Radi smanjenja uticaja na klimatskih promena moramo i mi da se promenimo, da iz osnova promenimo način proizvodnje i potrošnje, ali i naše navike i stavove o ovim pitanjima. Nažalost, posle decenije i više rada na problematici klimatskih promena u Srbiji od strane resornih ministarstava, naučnih organizacija i nevladinog sektora, može se reći da se ne tako često susrećemo sa pitanjem da li građani, privrednici, pojedini političari, zaposleni u lokalnoj samoupravi veruju da se klimatske promene uopšte dešavaju.
Zato je povećanje svesti zainteresovane javnosti putem javnog informisanja o bitnim pitanjima prilagođavanja i ublažavanja na klimatske promene u lokalnoj zajednici važno pitanje ekološkog edukovanja. Bolja informisanost i upoznavanje sa konkretim primerima u lokalnoj zajednici pospešiće takve promene stavova koji će omogućiti promenu mišljenja i uticati da se izmeni način života i ponašanje što će doprineti boljem razumevanju značaja ublažavanja i prilagođavanja na klimatske promene.
Drugi deo
Zaštićena prirodna dobra lekovačkog kraja
Leskovački kraj predstavlja deo jedinstvene celine geo i biodiverziteta centralnog dela Balkanskog poluostrva i ni počemu se bitno ne razlikuju od drugih delova Srbije. Pogotovu u odnosu na brigu koju kao zajednica posvećujemo, u prvom redu poznavanju i popularizaciji, geo i bionasleđa kao neodvojivog dela kulturnog nasleđa koji čini osnov nacionalnog identiteta. Pojedinačna stabla predstavljaju spomenike prirode botaničkog karaktera. Zaštićena su kao izuzetni primerci šumskog drveća, velikih dimenzija i starosti, pune vitalnosti i očuvanog habitusa. Takvi primerci bilo kog predstavnika dendroflore danas su prave retkosti svuda u svetu i njima se posvećuje posebna pažnja i zaštita.
Zakonom zaštićena stabla prepoznatljiva su po upečatljivoj žutoj tabli kojom se obeležavaju, velikoj starosti, impozantnim dimenzijama (visina stabla, prečnik krošnje, obim debla, prsni prečnik debla…), stepenu izvornosti, očuvanosti (dobro zdravstveno stanje), prirodnoj retkostoj, pejzažna atraktivnosti i drugo. Pojedina stabla su i svedoci istorijskih događaja iz bliže i dalje prošlosti. Zaštićena prirodna dobra na teritoriji Opštine Leskovac prethodno ubedljivo potvrđuju.
Pravi primer je spomenik prirode “Kutleški hrast – zapis“ koji se nalazi na imanju Hranislava Stefanovića u ataru sela Kutleš, njegovu granicu čini površina projekcije krošnje od oko 0,0475ha (visine 25m i širine 8m). Kutleški hrast se u dokumentaciji Zavoda za zaštitu prirode vodi da je starosti oko 250 godine, mada meštani s ponosom navode da ovaj „starac prirode“ pamti tri veka srpske istorije.
Kutleški hrast
Dva loša primera očuvanja spomenika prirode, nažalost, se mogu navesti iz leskovačkog kraja. Prvi je, bio „Bogojevački brest sa zapisom“ u istoimenom selu, kako se govori ubedljivo najlepše drvo leskovačkog kraja. Nažalost, brest se osušio 2007. godine od starosti, a možda kako se tvrdi i od velikog broja sveća koje su paljene ispod njega. Drugi je, stablo topole u selu Guberevcu koje je doživelo tragičnu sudbinu ubrzo posle stavljanja po zaštitu 2007. godine. Priča se da je „žuta tabla“ bila znak tragačima da pomisle kako se tu krije ćup sa zlatom, koji su eksplozivom razneli stablo. Ćup nije pronađen, ali je ostala priča o razornoj moći ljudske pohlepe i štete koja se nanosi.
Leskovački kraj – značajni centar biodiverziteta u Evropi
Asocijacija Lauroceraso-Fagetum B.Jovanović 1967, je retka i specifična reliktna zajednica bukve sa zeleničetom koja se nalazi samo na planini Ostrozub u jugoistočnoj Srbiji i prostire se na teritoriji opština Leskovac i Crna Trava. Obuhvata površinu od svega nekoliko hektara, na 1200-1300m nadmorske visine, na vlažnom, vrlo hladnom, skeletnom, jako kiselom smeđem zemljištu, na proređenim delovima čiste sastojine bukove šume. Šuma bukve sa zeleničetom kao reliktna tercijerna fitocenoza ukazuje na prošlost flore i klimatske uslove koji su na ovom prostoru vladali.
U spratu drveća apsolutno dominira mezijska bukva, dok je za sprat visokog žbunja karakteristična dominacija zeleničeta. U drugom spratu drveća i spratu žbunova javljaju se još i Betula verrucosa (breza), Corylus avellana (leska), Populus tremula (jasika), Salix caprea (iva), Sorbus aucuparia (jarebika) i druge vrste. Sprat prizemne flore je uglavnom slabo razvijen i siromašan.
Stanište asocijacije Lauroceraso-Fagetum na planini Ostrozub (29. maj 2022)
Prunus laurocerasus (zeleniče, ili lovorvišnja) je zimzeleni žbun, ili nisko drvo, visoko 6-8 metara. Cveta od aprila do maja meseca, a cvetovi se oprašuju insektima (meliofilija). Plodonosi u avgustu i septembru. Plod jedu neke vrste ptica, pa tako učestvuju u mogućem rasejavanju ove vrste. Opšte rasprostranjenje: Kavkaz, Zakavkazje, Iran, Mala Azija, Peloponez, Bugarska, Srbija. Populacija zeleničeta na Ostrozubu je u tesnoj povezanosti sa vodnim režimom izvora i potoka kraj kojih raste, a brojnost populacije se procenjuje na svega nekoliko stotina odraslih jedinki, na površini od oko 1000 m2.
Bukova šuma na planini Ostrozub, u čijem jednom delu je i stanište zeleničeta, prvi put je stavljena pod zaštitu države još 1950. godine, rešenjem Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje prirodnih retkosti NR Srbije. Zaštićena površina iznosi ukupno 41.7 ha i nalazi se na području opština Leskovac i Crna trava. Vrsta je kao prirodna retkost u Srbiji zaštićena zakonom („Sl. glasnik RS“ br. 66/91, 83/92 i 50/93). Kao tercijerni relikt na granici svog današnjeg prirodnog areala, zeleniče na Ostrozubu predstavlja posebnu taksonomsku kategoriju, pa joj, uzimajući u obzir njen naučni i dekorativni značaj, kao i lekovita svojstva, treba posvetiti adekvatnu pažnju i primenjivati adekvatne mere zaštite.
Vrsta Prunus laurocerasus (zeleniče, ili lovorvišnja) – stanište na planini Ostrozub pod zaštitom države, 29. maj 2022.
Prema Crvenoj knjizi flore Srbije zeleniče je kategorisan kao krajnje ugrožen taksonson u Srbiji (CR-Srb B1+2c). Takson nije uvršten u evropsku i svetsku crvenu listu flore, ali se u susednoj Rumuniji nalazi u kategoriji ranjivog taksona (VU). Otkriće ove vrste u Srbiji i istraživanja vezana za zeleniče veoma su zanimljiva, a u njih su uključeni znameniti srpski botaničari evropskog formata, s kraja XIX i početkom XX veka, koji su, može se slobodno reći, svoji radom i doprinosom u botanici podizali ugled Srbije na naučnom, a samim tim i kulturnom planu. Tu se pre svega misli na Josifa Pančića, poznatog botaničara i prvog predsednika SANU, koji je, istražujući prostore istočne Srbije, 1886. godine otkrio ovu vrstu na Ostrozubu. Pančić je ostao u uverenju da zbog nepoljnih klimatskih uslova, jer se nalazi na zapadnoj granici svog areala, ova vrsta ovde ne može da cveta. Istog mišljenja bio je i eminentni srpski botaničar s početka 20. veka, Nedeljko Košanin, koji je u svom radu iz 1923. godine „Život tercijernih biljaka u današnjoj flori“ takođe tvrdio da se ova biljka na Ostrozubu razmnožava isključivo vegetativno. Proučavajući ekologiju ove vrste, Emilija Ilić je 1951. godine pronašla dva presađena primerka zeleničeta u fazi cvetanja u selu Lopušnja, na 19km udaljenosti od Ostrozuba, ali na znatno nižoj nadmorskoj visini (700m). Bez obzira na to, mišljenje da zeleniče ne cveta na jedinom prirodnom staništu u Srbiji ostalo je uvreženo skoro čitav vek. Tek u maju mesecu 1983. godine, obilazeći Ostrozub zajedno sa svojim studenatima, profesor Novica Ranđelović je uočio prisustvo većeg broja jedinki zeleničeta u punom cvetu, pa je zabluda koja je trajala skoro jedan vek razrešena.
Kasnije diskusije o tome da li je njegovo cvetanje i plodonošenje rezultat revitalizacije vrste, pošto je stanište zeleničeta stavljeno pod zaštitu države 1950. godine kao strogi rezervat prirode, ili su u pitanju neki drugi razlozi, još uvek nisu dovele do zadovoljavajućeg zaključka. Postoje podaci (Ilić, E. 1951), a posle toga i meštana (prema istraživanju profesora Novice Ranđelovića), da se nekada tokom zimskih meseci stoka prehranjivala lišćem zeleničeta, a iz istih razloga meštani su otkidali njegove grane. Ipak, i pored činjenice da zeleniče cveta i plodonosi, njegova semena nemaju sposobnost sazrevanja, tako da semenska obnova ove vrste nije moguća. Početkom pedesetih godina, Srpska akademija nauka je upravo zbog naučnog značaja zeleničeta, kao i specifičnosti vegetacije na Ostrozubu, postavila stanicu za ekološka merenja u zoni Zeleničja – zaštićenom području. Na žalost, od tog vremena do danas nije se stiglo dalje od nekih inicijalnih istraživanja.
U svetlu aktuelnih klimatskih promena i štetnih uticaja koji su posledica globalnog otopljavanja, gubitak biodiverziteta, odnosno nestanak vrsta, predstavlja jedan od drastičnih problema koji mogu dovesti do nesagledivih posledica. Uticaj klimatskih promena na biodiverzitet je tema kojoj se poslednjih godina u svetu daje izuzetna pažnja. Postoje različiti načini praćenja uticaja klimatskih promena na živi svet, a u fokusu istraživanja su određene biljne ili životinjske vrste ili određeni tipovi vegetacija. Jedan od veoma senzibilnih objekata za praćenje klimatskih promena mogu da budu vrste koje se nalaze na granici prirodnog rasprostranjenja. Na takvim staništima moguće je pratiti efekat uticaja klimatskih promena na širenje ili smanjenje njihovih areala, ili na promene vremena cvetanjea, plodonošenja, sazrevanja ploda i sl (fenološke promene). Upravo zbog toga je potrebno posvetiti više pažnje u istraživanju ekologije zeleničeta i sličnih vrsta koje se nalaze na granici svog areala.
Profesor Novica Ranđelović na staništu specijalnog rezervata prirode govori o istorijatu istraživanja Prunus laurocerasus (zeleniče, ili lovorvišnja), 29. maj 2022.
Izabrana literaura
1. Zaštićeni hrastovi Srbije: Ostojić D, Krsteski B, Nikolić V, Zavod za zaštitu prirode Srbije (2016).
2. Prunus laurocerasus L. na Ostrozubu cveta: Ranđelović, N., Martinović, Z., Sotirov, S., Jovanović, V., Ružić, M., Stamenković, V., Hill, D. A. , Krivošej, Z., Ranđelović, V. Glasnik prirodnjačkog muzeja u Beogradu B38: 73-80, (1983).
